Mehanizam 8 žena

23. Ornela

Lavrena

Dan koji je bio za mnom nije doneo bilo kakve promene. Na poslu je i dalje halabuka i stanje kao da se raspada sve što smo radili i oko čega smo se trudili prethodnih meseci. Kišatov je celu našu ekipu nekoliko puta zvao u svoju laboratoriju u koju nismo smeli bez njegovog prisustva. Nije imao milosti prema ijednom od nas. Bio je na ivici nervnog sloma jer se neki radioaktivni elementi nikako nisu mogli uklopiti i snop koga su zajedno trebali napraviti nije se širio tim intenzitetom. Bilo mi je dosta svega. Nisam mogla da se pomirim sa njegovim naprasnim ophođenjem koje je sve nas dovodilo do očaja.

Noć koja se uveliko spuštala, jednako je stvarala nemir koji mi do sada nije bio poznat. Često sam se u toku dana vraćala na lik muškarca koji je već dva puta bio prisutan na mom izletu. Koliko me je njegov lik obuzimao toliko mi je i stvarao zabrinutost. Govori li mi njegovo pojavljivanje da je možda on ta osoba koju bi morala da uklonim? Nije mi bilo jasno kao i mnogo štošta, ali, moralo je dalje.

– Gospode Bože, ima li još ko da mi zakuca na vrata danas?

Glas koji me je trgao dok sam pokušavala da shvatim gde se nalazim doprineo je da pogledam u svoje noge i gde se nalazim. Odahnula sam kada sam se srela sa ženskim grudima. Žena sam, odlično. Nezgodno je biti u telu muškarca.

– Hajde ulazi, zauzeta sam i nemam treće ruke. Imam brdo neispeglanog veša, a kinez me opet izdao – devojka izražajne lepote je stajala preda mnom i izgledala nadrndano pokazujući mi peglu u njenim rukama. Nasmejala sam se i krenula ka njoj raširenih ruku.

– Valerija, otkud ti? – prihvatila me je u zagrljaj odlagajući peglu koja je ipak završila na podu rastavljena na pola Ups! Nije od uzbuđenja što me vidi primetila da oko nje nije bilo nijedne površine na koju bi mogla ostaviti peglu.

– Evo me. Doletela i pravo tebi došla u goste. Izgleda si u svađi kao i uvek sa kućnim aparatima.

– Znaš me. Šta ću, hajde sedi da te pogledam... Nisi se ništa promenila

– Nisam... Valjda... – ova osoba nije bila kao ostale. Delovala je previše prisno sa dotičnom u čijem sam telu bila. Zagledala me je, a ja kao na iglama čekala sam trenutak kada će me razotkriti. Bože dragi, zato sam celo veče osećala tu nervozu.

Ipak, ćaskanje sa njom i tračevi o svakome jer, koliko sam razumela, ja živim u inostranstvu i nismo se dugo videle, su odveli naš razgovor u pogrešnom smeru. Mislim da svrha mog izleta nije bila da mi priča o Janku, Marku i ostalima, njihovim ljubavnim aferama, već o nečem mnogo važnijem.

Donela je kafu i sok i umalo se nije spotakla noseći veliki poslužavnik.

– Pogledaj! I šta sad da radim? – pokazala mi je na peglu koja je i dalje ležala na podu.

– Ne živciraj se. Ko je video vajde od peglanja. Nego šta ima novo kod tebe?

– Kod mene? Svašta, naročito u poslednje vreme – zasvetlucale su joj okice. – Hoćeš od početka, meni nije dosadno da ti pričam jer si ti uvek znala da slušaš...

***

– Pas mater – zaurlala sam u kupatilu kad mi je fen, umesto zujanja, ispustio jedan "kvrc" i utihnuo. Kupila sam to čudo pre manje od godinu dana i počela psovati kineski kvalitet koji su nam prodavali po zapadnim cenama. Bila sam sigurna da su dečji prstići lemili te žičice unutra, a velika i poznata kompanija samo na kraju nalepila svoj znak i time odmah podigla cenu za tri puta iako je proizvod obično đubre, baš kao i oni nepoznate marke.