Mehanizam 8 žena

3. Kasidi

Lavrena

Moj prvi noćni izlet je započeo buđenjem na groblju. Bila sam zatečena okolinom i nije mi prijalo da ležim među svim onim spomenicima, ali ko sam ja da se pitam gde i kako ću se probuditi.

Dovela sam se malo u red i opazila mladu ženu kako sedi na jednoj mermernoj ploči i priča. Nije bilo nikoga pored nje, pa sam zaključila da je pričala sama sa sobom, odnosno onome ko je ležao tu ispod nje. Bila je jedina osoba koju sam videla u blizini, pa sam razumela da bi trebalo da imam najverovatnije kontakt sa njom.

Polako sam joj prilazila da je ne bih prekinula ili omela.

- Dobar dan! - rekla sam tiho i neupadljivo stala korak iza njenih leđa. Koliko sam želela da je vidim, više sam želela da čujem o čemu je ona to pričala.

Okrenula je brzo glavu, a veliki osmeh joj je krasio lice. Nisam razumela šta znači biti srećan na ovakvom mestu. Možda je jadnica u nekom psihičkom problemu pa ne shvata gde se nalazi.

- Dobar dan! - odgovorila je, a onda se malo pomaknula praveći mi mesto. - Dobro je da ima još koga, ovo mesto deluje sumorno i podilazi me jeza. Valjda je to tako sa svima. I vi imate nekoga ovde, teto?

Čudno. Nije valjda da tako staro izgledam. Bacila sam pogled na svoje ruke i uzdahnula razočarano. Da, bila sam u telu starije osobe. Ali to nije bitno. Važno je šta ima ona da mi prenese ili kaže što će mi pomoći oko one misteriozne žene.

- Nisam davno posetila moju voljenu sestru. Lepo je videti sreću u očima mlade osobe - sela sam kraj nje, a ona je zaneseno počela da priča.

***

Tlo Karifornije sam dotakla u poslepodnevnim časovima. Let iz Buenos Ajresa do San Dijega je ovog puta trajao celih pola sata duže zbog groznih turbulencija. Moj tim i ja smo uredno prošli pasošku kontrolu i u foajeu aerodroma sačekali kolege iz Instituta za biotehnologiju. Primećujem da je obezbeđenje na svom mestu i to me reši napetosti i straha da će nešto poći po zlu. Čim ugledam Donu, nisku smeđokosu meleskinju i glavnog epidemiologa na Institutu, kako ide prema meni, pomislim da se nešto iskomplikovalo sa uzorcima.

– Reci mi da je sve u redu – kažem.

Dona klimnu glavom osmehnuvši se.

– Opusti se, Kasidi. Sve je u najboljem redu, samo sam došla da proverim za koliko otprilike stiže Majkl da preuzme uzorke. Itan je zvao da me pita kada ću doći kući, jer je Stefani postala nepodnošljiva. Ta mala napast će me koštati čitavog nervnog sistema!

Nisam mogla, a da se ne nasmejem. Dona ima hiperaktivnu ćerkicu, koja je i previše vezana za nju. Još uvek nije navikla na to da njena majka ponekad mora da ode na putovanje i ostavi je samu sa ocem.

– Dete je to, navići će se vremenom. Inače, Majkl bi trebalo da stigne za oko deset minuta.

Ona ništa ne reče, već uzdahne i vrati se u istom pravcu iz kog je malopre došla. Bacim pogled na sat i molim se da Majkl stigne na vreme zbog gužve koja se odjednom udvostručila.

Jedan od kolega me ponudi kafom, ali ga kulturno odbijem jer će me ista lišiti sna u koji kasnije planiram da upadnem. Pogledom tražim jedno slobodno mesto na klupi kako bih mogla da se donekle skrasim i prestanem da šetam levo‒desno kao poremećena, a na moju sreću upecam čak dva. Tu je krenulo dvoumljenje između sedenja pored žene sa medicinskom maskom na licu i muškarca koji me je već jezivo skenirao. Na kraju je ipak pobedila žena, koliko god se ježim od maske koju nosi. Sednem pored nje i blago joj okrenem leđa.