Mehanizam 8 žena

13. Šarlot

‒ Tu smo.

‒ Hvala ti, namučila sam te.

‒ Ni govora. Kad završavaš da te sačekam?

‒ Ne moraš, odavde mogu uzeti taksi.

‒ Šarlot, jedna večera, neću te pojesti.

‒ Obećavaš?

‒ Obećavam, samo prihvati – nasmešio se.

‒ Dobro, ali brzinski ručak za pola sata. Posle toga stvarno moram u centar.

‒ Može, odlično. Sačekaću te onda.

‒ Požuriću.

Otišla sam do svoje kancelarije i pozvala svoju sekretaricu da mi pomogne da završimo sve što smo imale što pre.

‒ Šarlot, mislila sam da ste danas uzeli slobodan dan.

‒ I ja sam isto mislila, ali papirologija izgleda ne može da čeka.

‒ Sve sam već pripremila, tu vam je na stolu. Mislila sam da ćete doći sutra ranije da to završite.

‒ Odlično, hvala ti Ana.

‒ Tu sam ako me trebate. Idem samo do profesora Vejlsa da mu odnesem ove potvrde.

‒ Je li sve ovo ovde na stolu?

‒ Tu je sve.

‒ Super, slobodna si, možeš ići.

Ana je izašla iz kancelarije, a ja sam se posvetila poslu. Nakon nekoliko minuta začulo se kucanje, a zatim su se na vratima pojavile moje dve studentice sa četvrte godine.

‒ Dobar dan, profesorice.

‒ Dobar dan. Trebate nešto?

‒ Ne zapravo, mi smo došle da vas vidimo i da...

‒ Da?

‒ Da vam čestitamo rođendan i uručimo vam poklon od strane nas studenata iz G grupe.

Stavile su buket crvenih ruža na moj stol i rozu tortu sa natpisom Happy birthday i dva broja 4 i 8, broj mojih godina.

Zahvalila sam im se te vratila tortu da se oni počaste. Prihvatile su i izašle iz kancelarije, a suze su opet napunile moje oči. Nisam slavila svoj rođendan već pet godina, toliko je ozbiljno da sam čak i zaboravila da je danas. Rođena i umrla na isti dan, što bi rekli. Kad dete ne živi ne živi ni majka, jednostavno je.

‒ Završili ste? – Ana me upitala kad je videla da izlazim iz kancelarije.

‒ Jesam, idem sad.

‒ Nemojte zaboraviti da je sutra uveče u dvorani noć knjige, Vi ste jedan od počasnih gostiju tako da... znate šta to znači.

‒ Znam... Znači da ću noć provesti u pričanju sa ljudima, potpisivanju svojih knjiga, pričanju o istima i prisilnom smejanju na brojne komentare i komplimente.

‒ Upravo tako.

‒ Neću zaboraviti, hvala ti Ana.

‒ Zahvalite mi se tako što ćete mi reći ko je ono prekrasno stvorenje? – rukom je kroz prozor pokazala na Henrija koji je stajao naslonjen na svoj auto. Nasmejala sam se.

‒ Moj bivši muž – oči su joj stale na moj odgovor i znam šta je mislila u sebi. Zašto sam se zaboga rastala od njega?

‒ Crvene ruže... Treba li da budem ljubomoran? – Henri me sumnjičavo pogledao kad sam se pojavila sa ogromnim buketom crvenih ruža u rukama.