The Mafia Princess: The Reunion

22: Do smrti

"Moraš se privići na malo tuge u životu. Nećeš znati šta je prava sreća - ako je ne budeš imao sa čime uporediti."
-Paulo Koeljo

___________________________________________

Elenor

Sat na mojoj ruci nečujno je otkucavao.

Motor automobila je lako preo poput nežne mačke koja sprema da napadne; pre nego što sam ga isključila. Ugasila sam i farove kako bih ostala skrivena u tami poput noćne ptice koja živi za mrak. Zavalila sam se dublje sedište; lice mi je uronilo u senku dok sam ja mahinalno zadržavala vazduh. Srce u grudima mi je toliko jako kucalo da sam u ovoj tišini mogla jasno čujem otkucaje.

I dalje imam srce...

Nisam bila uznemirena; niti uzrujana. Šta više, nedostajao mi je taj osećaj - oduvek sam volela adrenalin, opasnost.

Odjednom, tminu noći uličice u kojoj sam bila skrivena presekao je deblji sloj svetlosti koji je dopirao stotinak metara odavde. Metalna vrata skladišta su glasno zaškripala pod nečijim pritiskom i proparala jezivu tišinu. Ljudi koji su izašli iz istog, nisu se u opšte trudili da budu tihi. Nije bilo potrebe. U okolini, u ovo doba noći, nije bilo žive duše. Čak i danju, u ovom kvartu Los Anđelesa je toliko jača stopa kriminaliteta nego u ostalim delovima grada, da se ni policija ne meša u to.

Šest muškaraca, (poslovno obučenih?), bez kravate i krupnih tela tiskale su se u zadnjem delu uličice u kojoj je bio parkiran jednostavni crni kamion. Bez natpisa, bez logoa. Samo registarske tablice bile su zakačene na istom, a njih sam proverila preko Ofelije (kojoj sam poslala broj registarskih tablica četrdeset i pet minuta ranije nego što su tipovi iz skladišta izašli) i potvrdila mi je da su ispravne. Očigledno je da je Tapaši sve to radio na stari način ("legalan način.") - ispravne tablice, legalna firma, uvek plaćanje poreza državi. I onda ga niko ne pita šta drži u tim skladištima za koje plaća poreze u takse. Pametni kučkin sin.

Tipovi su bili dovoljno udaljeni da nisam mogla da im vidim lica u mraku noći a i da jesam, ne bi mi mnogo poslužilo jer nisu bitni za moju operaciju. Oni su bili samo Tapašijevi pomoćnici koji su obavljali šta god on naredi.

Dvoje po dvoje, unosili su debele drvene sanduke veličine, pa recimo, grobnih sanduka i uz glasno tras bacali u skladište. Izbrojala sam da su ukupno izneli šezdeset i dva sanduka u narednih sat i trideset i dva minuta - sanduka punih oružja raznih tipova, veličina i proizvođača.

Znala sam da obično staje po osam komada oružja bilo koje veličine u takav sanduk. Što znači da ukupno ima oko petsto komada različitih tipova pušaka, snajpera i pištolja. Lomile su mi se cifre u glavi... opšte gledano, ovde se nalazilo preko dva miliona dolara u robi. Jebote.

Nije mi bila namera da me uhvate kako ih posmatram jer nisam imala baš volje a ni snage da se obračunavam sa šestoricom opakih gorila pa sam uz sporo kretanje pokrenula auto i isparkirala se iz ulice (ne plaleći svetla.)

Tapaši nije se pojavio u skladištu a nisam to ni očekivala. Znala sam gde je skladište. Znala sam da su istovarili robu u skladište. Znala sam da se u tom skladištu Tapaši kad tad mora pojaviti kako bi izvršio proveru stanja robe. Važno mi je bilo samo da znam za sada to sve. Sledeće večeri ću doći pripremljena...

***

Sutradan

"Ne mogu da verujem da si to uradio!", povikala sam na Lukasa.