Bila je želja

18

*Pre nego što započnete sa čitanjem poslednjeg dela, želim vas zamoliti da nakon završetka postavite sva pitanja koja vas zanimaju uvezi ove priče jer želim za kraj odgovoriti na njih. Verujem da ih imate jer je priča bila kratka i neke stvari nisam razjasnila pa bih volela da pitate :) Nisam sigurna hoće li se svima svideti, no to je to... Ostavljam vas sa pričom :)*

"Pitaćeš je danas?", upitao me je moj najbolji prijatelj dok smo silazili niz glavne školske stepenice. "Hoću. Sačekaću je ispred škole.", pokušavao sam se ne saplesti u gužvi i okliznuti na pomalo izlizane mermerne stepenice. "Sačekaću te da vidim kako je prošlo.", namignuo je te otvorio velika drvena vrata. Izašli smo ispred škole i stali uz zid. Naslonio sam se na zid. Gledao sam ispred sebe, kroz Leonarda. Obuzimala me je trema, gora nego pred utakmicu. Dlanovi su mi bili vlažni. Trljao sam ih o svetle farmerke. Pogledao sam u nebo. Sunce je šaralo plavetnilo. Ptice su preletale iznad nas. Nije bilo ni najmanje naznake kiše koju su najavili na jutarnjoj prognozi. Začuo se moj stomak koji je tražio neku hranu te se Leonard nasmejao, a i ja za njim. Sve što mi je potrebno jeste da mi se stomak začuje pred Barbarom. Izvadio sam flašu vode iz torbe i otpio gutljaj te je ponovo vratio na staro mesto. 

"Repiša!", začuo sam nadimak kojim me zovu samo trener i prijatelji iz ekipe. Sklonio sam pogled sa Leonard i ugledao visokog smeđeg dečka. "Kole! Otkud ti ovde?", upitao sam ga pozdravljajući se sa njim. "Došao sam pokupiti devojku pa idemo proslaviti tri meseca.", videlo se da je sretan. "Zašto ja ne znam za to?", glumio sam da sam uvređen. Kole i ja smo se oduvek razumeli. Imali smo te neke detinjaste fore koje su drugi smatrali čudnima. Slegnuo je ramenima. "Idem da je pronađem pa ću vas upoznati.", rekao je i provukao se između Leonarda i mene. Sve je više ljudi izlazilo i osećao sam još jaču nervozu. Leonard me je smirivao, no nije uspevalo. Gledao sam ka izlazu gde bi trebala izaći kada sam ugledao Elu, njenu najbolju prijateljicu. Bio sam uveren da će i ona uskoro izaći. Nisam mogao više gledati na tu stranu. Znao sam da će mi Leonard javiti kada bude izašla te sam se okrenuo na drugu stranu.

"Repiša!", ubrzo sam začuo Koleta. Okrenuo sam se i u meni se nešto srušilo. Leonard se udaljio nekoliko koraka kada je Kole prišao sa devojkom. "Da vas upoznam... Srce, ovo je Mateo Repović, moj prijatelj sa treninga. Repiša, ovo je moja devojka, Barbara Žic.", osmehnula se najlepšim osmehom, a ja nisam mogao disati. Progutao sam knedlu koja mi je zastala u grlu, a potom nekako uzvratio osmeh. "Mi smo se upoznali već", rekao sam gledajući u njene oči. Osećao sam kako me magija obuzima, a potom i slama. "Da, u toaletu", dodala je kroz podsmeh. "Lepo", Kole se zakašljao i ona ga je upitala da li se oseća dobro. "Barb je tako osećajna i pažljiva, prosto je samo možeš poželeti", dodavao mi je so na ranu koja je i ovako ubijala od boli. Poljubio ju je. Pred mojim očima ju je poljubio. "Moramo ići, imamo isplaniran ceo dan", pozdravili su me i otišli. 

Prekrio sam rukama oči i dok mi se telo treslo ispustio izdah koji je odisao teretom, bolom i razočarenjem. Prstima sam obrisao suze koje su se nakupile u mojim očima. Nisam smeo plakati. Ne sada. Ne pred svim ovim ljudima. Do mene je došao moj najbolji prijatelj. "Želiš da odemo negde?", gledao me je zabrinuto. "Ne, dobro sam. Prošetaću do kuće.", izvadio sam slušalice iz džepa pantalona i stavio ih. Istina je bila da nisam bio dobro. Zapravo nije postojalo ništa šta bi moglo biti dobro. Sva ona nada odjednom se urušila. Duša mi je bila izrezana razočarenjem. U sebi sam osećao rupu, rupu bez dna. "Bila je želja. I to je samo i ostala.", dodao sam i potapšao ga po ramenu. "Možda da je pitaš kada prekinu?", znao je da se ne osećam dobro. Bio mi je najbolji prijatelj. Uvek je to znao. "Leonarde, prijateljeva devojka je zabranjeno voće.", prošao sam pored njega i krenuo pokušati se pomiriti sa istinom.

KRAJ