Bila je želja

16

*Izvinite što nastavak ovoliko kasni. Za vikend, tačnije u subotu, mi je bio rođendan i stvarno nisam stigla ništa napisati, a ove nedelje sam stvarno bila zauzeta i nisam stizala. Potrudiću se da se ovo više ne događa. Komentarišite i glasajte, a sada idem jer sam mrtva umorna :) *

Stajali smo u krugu ispred velike školske kapije. Zvono za veliki odmor samo što je zvonilo, a svi smo već bili napolju. Čas istorije bio je za nama i strah od prozivanja i odgovaranja je konačno minuo. Školski dan je tek otpočeo, a ja nisam siguran hoću li zaspati sada ili odmah. Sklopio sam oči na svega par sati. Celu sam noć ležao na svom krevetu sa u potpunosti otvorenim prozorima. Nebo je bilo potpuno prekriveno tamnim oblacima, a mesec bi tek ponekad provirio. Razmišljao sam o svom tinejdžerskom životu i želji da Barbaru imam uz sebe. Stvarno želim to. Želim da gde god se okrenem vidim njene oči koje gledaju samo mene. Želim da dišem samo za nju i da ona to zna. Oko tri sata nešto je bljesnulo. Uskoro se začula glasna grmljavina i kiša je počela sipiti. Grmljavina je bila sve glasnija i poneka je munja prošarala nebo. U trenutku kada je buka mojih misli postajala nepodnošljiva, ovo me je nevreme činilo spokojnim. Bilo mi je jako teško. Nešto je ležalo u meni što mi nije dozvoljavalo da dišem normalno. Ispustio sam glasan izdah i suza je skliznula. Nikada nisam plakao zbog nekog i sve to mi je bilo nepoznato. Odlučio sam. Obećao sam sebi. Pozvaću je prilikom prvog sledećeg susreta. Zatvorio sam oči i kiša se pretvorila u pljusak. Sledeće čega se sećam jeste uporna zvonjava alarma.

Andrea, Ivana, Matija, Leonard i ja smo još uvek stajali ispred škole. Ivana je ogrnuta Darkovom jaknom čekala da se Marija vrati iz prodavnice sa njenom hladnom kafom, a Ivana je listala slike na svojim društvenim mrežama. Leonard je naslonjen na zid u svojoj crvenoj kariranoj košulji među prstima držao jednu od svojih cigareta, a Matija je pričao šta mu se dogodilo kada je dolazio autobusom u školu. Leonard je povukao dim i trenutak posle uvio sebe i nas u hladni osećaj gašenja života. Andrea se u trenutku zakašljala, a potom i prekorno pogledala u mog najboljeg prijatelja. "Zamolio sam je da se pomeri. Sa vatrom u očima me je pogledala, nekako se izvukla sa sedišta i onda je autobus zakočio na semaforu, a ona je - paf", imitirao je zvuk pada. Svi smo se počeli smejati. Suze su tekle, a profesori koji su stajali nedaleko od nas čudno su nas gledali. Okrenuo sam se ka prodavnici u koju je Marija otišla po hladne kafe kada su kroz visoku kapiju izašle Barbara i Ela, devojka prosečne visine, punijih crvenih usana sa nekoliko pegica na nosu i crnom kovrdžavom kosom. "Trenutak", rekao sam mojim prijateljima i duboko udahnuo.

"Barbara!", viknuo sam njeno ime i to je značilo to. "Hej, Mateo!", okrenula se ka meni. "Kako si?", upitao sam je stavljajući ruke u zadnje džepove mojih pantalona. Ružičaste usnice pomerale su joj se u ritmu. Crvenkasti krupni talasi spuštali su joj se niz leđa. Nekoliko pramenova je vešto namestila prekrivajući nekolicinu bubuljica na njenom licu. Nosila je svoje prepoznatljive široke farmerke i crvene vansice. Nedavno, kada sam se setio svih naših susreta shvatio sam da to je neki njen pečat i da je po tome posebna. Nemo sam se smešio dok je ona veselo odgovarala na moje pitanje. Više nije pričala. Umirujuća melodija je prestala. Još uvek sam je samo tupo gledao. "Barb!", viknula je Ela iz daleka. Osvrnula se i zamahnula kosom. "Moram ići kako bismo stigle. Želeo si me nešto pitati?", gledala me je svojim velikim očima. "Um... Da... Zapravo, ne...", zbunio sam se. Nisam mogao to izgovoriti. "Vidimo se onda", otrčala je do svoje drugarice. Izdao sam sebe. Nisam održao obećanje.  Prekrio sam lice rukama i izdahnuo sam. Ispao sam budala. Vratio sam se kod svojih prijatelja.