Bila je želja

10

*Nadam se da će vam se svideti*

Poslednja me je utakmica ove sezone oslobodila škole narednih nekoliko nedelja. Jedan deo mene je presretan, dok je drugom ovo palo kao najveća kazna. Škola je jedino mesto gde je viđam. Dve nedelje bez nje. Možda to budu dve najduže nedelje ove školske godine. Leonard je dolazio do mene. Pričao mi je kako ga je nekoliko puta u prolazu upitala kako sam. Dodao je i da je čudno to što nekada pita sa vidnom zabrinutošću, a nekada izgleda kao da pita čisto radi reda. Upravo to mi je ulepšalo ovaj period. Ona je pitala za mene. Znači li to da se brine, da se interesuje, da možda i ona oseti to nešto prema meni što mene obuzima svaki put kad je vidim? Jutros kada sam se probudio sa desnom potkolenicom u longeti podignutoj na nekoliko jastuka i sa blagom glavoboljom razmišljao sam o svemu. Možda je sve to što osećam samo prolazno, a možda me vremenom obuzme toliko da neću znati živeti bez toga. Jutros sam je potražio na Instagramu. Da li je to bilo pogrešno? Želeo sam bar negde stupiti u kontakt sa njom. Nisam mogao videti joj slike. Želeo sam je zapratiti. Nadam se da će odobriti. U današnje vreme sve je teže zbog društvenih mreža. Tako bih voleo da se još uvek pišu pisma.

Ponovo sam proverio je li potvrdila. Još uvek ništa. Možda samo nije gledala zbog škole. U autu je bila tišina. Tata je vozio pažljivo gledajući na put ispred nas. Nije progovarao ni reči. Danas nije bio dobre volje. Doktori u bolnici su ga iznervirali. Nakon utakmice doktor mi je imobilisao nogu i postavio longetu te zakazao kontrolu za danas. Stigli smo u ranim jutarnjim satima nešto pre našega termina, no čekali smo. Čekali smo gotovo sat i po. Moj je otac tačan i ne razume to bespotrebno razvlačenje posla naših lekara. Uvek se vidno iznervira zbog njih.

Od kada smo izašli od lekara po sedmi put sam proverio telefon. Ništa.  Protrljao sam oči, a potom i prošao rukama preo glave. "Jesi li u redu? Boli te noga?", upitao je tata gledajući me ispod oka. "Malo. Više glava. Bilo je zagušljivo u bolnici.", pogledao sam ga i blago mu se osmehnuo. Približio sam ruku radiu i pustio muziku. Sa tatom volim slušati stari domaći rock. Još davno sam snimio neke pesme na CD. Znamo ih sve napamet. Znamo i redosled kojim idu. Tata i ja smo oduvek bili bliski i izuzetno povezani. "Tata, možemo li stati na sladoled?", upitao sam neočekivano. Još uvek je bilo proleće, vreme nije bilo toplo i mama mi ne bi dozvolila sladoled. "Naravno, ali moraću parkirati malo dalje, gužva je.", svidela mu se ideja. Odgovorio sam mu kako je u redu da parkira na glavni parking. Navikao sam na štake. Bez problema se mogu kretati kao i bez njih.

Tata je parkirao. Izvadio sam štake koje su bile na zadnjem sedištu i oslonio se na njih. Krenuli smo do naše omiljene poslastičarnice. Prolazili smo pored škole i pogledao sam kroz prozor, u jedinu učionicu u kojoj svetlo nije bilo uključeno. Na zidu se mogla primetiti projekcija neke prezentacije na latinskom. Prošao sam pogledom po učionici. Oslonjena na zid u poslednjoj klupi sedela je Barbara. Svetlo koje joj upućivao telefon osvetljavao joj je lice. Sunčeve zrake padale su kroz prozor i prelamale se na njenoj kestenjastoj kosi. U polumraku učionice ona je jedina bila osvetljena. U poslednje vreme ona je i moja jedina svetlost.