Bila je želja

5

Nakon dužeg perioda hladno kišovito vreme zamenilo je prolećno sunce. Bilo je prijatno. Savršeno za sedenje u školskom dvorištu. Previše lepo za slušanjem monotonih monologa profesora unutar četiri hladna zida. Profesor filozofije nije bio u školi i imali smo prazan čas. Voleo bih da je poslednji i da mogu ranije otići na trening kako bih vežbao za utakmicu koja je svakim danom sve bliža. Bitna mi je. Želim se dokazati da mogu biti deo početne petorke za finalnu utakmicu. Želja za postizanjem što većeg broja koševa izgara u meni. Ne zbog roditelja. Istina je, doći će i oni, no ne želim se njima dokazivati. Voleo bih se košarkom baviti u svom životu. Voleo bih jednom sa osmehom na licu pričati o svojim postignućima. Zasvetlio mi je telefon i pogledao sam poruku koja je upravo stigla u grupni razgovor. Trener je javio kako su ovonedeljni treninzi obavezni ukoliko želimo igrati u finalu za vikend. Podigao sam pogled i prešao po dvorištu tražeći loptu. Nije je bilo. Nije bilo nikoga. Dvorište je bilo prazno. Svi moji prijatelji otišli su u obližnji restoran brze hrane. Ispružio sam noge pokazavši svoju visinu i rukama prekrio lice. Protrljao sam oči i ponovo pogledao na telefon. Za par minuta trebalo je zvoniti. Još samo geografija.

Drvena klupa bila je izuzetno tvrda. Nekoliko je gredica bilo slomljeno i bilo je neudobno za sedenje. Okrenuo sam se na klupi oslonivši laktove na naslon i promatrao još uvek prazan hodnik. Trebala bi proći ovim hodnikom za koji trenutak. Ukoliko sam dobro ispratio njen raspored danas izlazi jedan čas ranije. Osećam se čudno. Nisam nikada pratio tuđe rasporede. Zapravo gotovo da nisam pamtio ni svoj. Sada mi je nekako bilo bitno znati kada dolazi u školu. Gledao sam u prazan hodnik ne obraćajući pažnju na okolinu. Guste obrve blago sam namrštio. Vetar je duvao i dugi pramenovi kose padali su mi niz čelo. Pored mene na klupu u trenutku se sručilo telo mog najboljeg prijatelja. Gledao me je nemo, pažljivo promatrajući moje lice. U trenutku se i on okrenuo i na naslon klupe oslonio papirnu činiju sa pomfritom.

"Mateo, kako to da mi nikada nisi pričao o devojkama koje ti se sviđaju?", upitao me trenutak pre nego što se oglasilo zvono. Pogledao sam ga zbunjeno, a potom pogled ponovo usmerio na prozor kroz koji se video hodnik. Ona. Šetala je do prijateljice crne kose i nije se videla najbolje od nje. Levom je rukom nekoliko pramenova kose odložila iza uveta, a potom malo zastala i nasmejala se pokazujući svoje bele zube. Verujem da je hodnik ostao ispunjen njenim smehom. Napravila je nekoliko brzih koraka kako bi sustigla prijateljicu. Više je nisam mogao videti. "Mateo, vidim kako je gledaš", ponovo je progovorio Leonard pogledom prateći smenu emocija na mom licu. Odrično sam odmahnuo glavom i ustao sa klupe. Krenuo sam ući u školu kada je ponovo dotrčao do mene. "Jeste li pričali?", upitao je zatvarajući vrata za nama. "Pričali smo nešto malo u wc-u", rekao sam ni ne pogledavši ga.

"Upoznali ste se u školskom toaletu? Ovo je kao iz američkih filmova. Ako ti se sviđa pozovite je da izađete", delio mi je savete iako ih nisam tražio. "Nismo posle pričali", dodao sam pre nego što sam ušao u učionicu.

"Koja je devojka u pitanju?", začuo sam ljubomoran glas plave devojke iz svog razreda.

"Šta? Nijedna", pogledao sam je pogledom koji joj je govori da ne zabada nos gde mu nije mesto i odšetao do svog mesta.