Bila je želja

6

*Ostavite po neki usputni komentar :)*

"Hajde do kantine", dobacio sam Leonardu dok sam prolazio pored profesorskog stola na kojem je sedeo. Rukama se odgurnuo i doskočio na noge. Prilazio sam vratima koja su se zatvarala i nogom ih odgurnuo. Bela vrata su se odbila o zid i udarila me u rame. Uhvatio sam ruku kako bih ublažio bol koja ju je obuzela. Začuo sam glasan smeh mog najboljeg prijatelja. Pogledao sam ga ispod oka, a on je prstima prelazio preko očiju imitirajući brisanje suza. "Čuvaj tu ruku. Treba ti za vikend", dobacio je nakon što je umirio smeh. Nervozno sam prošao rukom kroz kosu. Nervoza me izjeda na samu pomisao na tu utakmicu. "Kako napreduju poslednji treninzi?", upitao me je nakon što je primetio nervozu koja je počela vladati u meni. Zastao sam kod prozora. U školskom dvorištu nije bilo slobodnih klupa. Muzika su čula iz svakog kraja. Teren je bio zauzet. Arome užina mešale su se sa mirisom tek procvetale lipe. Školsko je dvorište bilo prepuno mladih ljudi, a opet - bilo je tako pusto. Nešto mu je nedostajalo. "Znaš koliko želim to mesto u startnoj petorci", rekao sam nakon što sam se odmaknuo od prozora i nastavio ka kantini. Potvrdno je klimnuo glavom.

Prošao sam kroz otvorena vrata i spustio se niz nekoliko stepenica. Red je bio dugačak. Stao sam na kraj i pogledao na telefon kako bih video hoću li stići kupiti sebi piće. "Još uvek mi nisi rekao sve o njoj", rekao je Leonard nakon što se pozdravio sa prijateljom. Iznenadio me je. Iskreno nisam očekivao da će se setiti ili uopšte želeti pričati o tome. "Nemam šta reći", slagao sam. Nisam želeo pričati o njoj. Nisam želeo deliti osećaje. Bojao sam se da mi ne budu ukradeni. "Ne verujem ti. Ko je ona?", nastavio je uporno. "Jedna devojka", rekao sam tiše i pomerio se jedno mesto unapred. Oslonio sam se na hladan zid. "Ma nemoj, ja mislio veverica.", izgovorio je to podrugljivo. "Naše godište?", nastavio je sa ispitivanjem. Odrično sam odmahnuo glavom. Shvatio je. Mlađa je. "Koji je smer?", ostajao je uporan. Odgovorio sam kako je prirodni. "Znaš, čini mi se kao drugačija devojka. Vidiš joj u očima da joj je duša čista. Samo jednim pogledom otkriješ kako je nežna. Posle samo jednog trenutka shvatiš kako je nikada ne bi želeo povrediti. Voleo bih pričati sa njom. Voleo bih kada bismo izašli.", pričao sam mu dok su ljudi ispred nas polako odlazili. Zatražio sam mineralnu vodu. "Trebao bi je pozvati napolje. Nećeš ništa izgubiti. Siguran sam da će pasti na tvoj šarm.", udario me je po ramenu pogodivši bolno mesto. Ostavio sam novce na pult. "Ne mogu je pozvati da izađemo nakon jednog razgovora u toaletu.", rekao sam tiše približivši se Leonardovom uvetu. "Što da ne?", nije odustajao od želje da me nagovori.

Leonard je platio svoj sendvič i kada je uhvatio topli tostirani sendvič zagrizao ga je te se požalio kako je previše topao. Okrenuli smo se kako bismo se vratili u učionicu, a ispred mene su se našle krupne plave oči i lepi osmeh. Osmehnuo sam se. Prošao sam pored nje. Trebao sam je pozdraviti, pitati kako je, započeti razgovor. Prokleto sam je trebao pozdraviti. "To je ona?", upitao me je moj najbolji prijatelj. Osmeh mi nije silazio sa lica. Nije bilo potrebe za odgovorom.