Bila je želja

12

*Nadam se da će vam se svideti. Ostavite mišljenje u komentarima :)*

Ne verujem koliko se toga dogodilo u protekle dve nedelje u školi. Mislim da gori trenutak za povredu noge nisam mogao pronaći. Pisali su kontrolni iz hemije, biologije i engleskog te odgovarali iz geografije i istorije. Jedni od najtežih časova. Nisam siguran hoću li uspeti sve postići, naučiti i pri tom dobiti zadovoljavajuće ocene. Mislim da će mi zbog ove povrede prosek ocena na kraju godine opasti. To je poslednja stvar koja mi sada nedostaje. Svaki bod će mi biti bitan za upis fakulteta. Želim studirati matematiku. Ili nešto povezano sa matematikom. Još uvek nisam siguran, no ubrzo ću se morati odlučiti. Sebe vidim u svetu brojeva. To je ono što mi je oduvek bilo zanimljivo. Još od prvih razreda voleo sam se igrati brojevima i želeo bih to i nastaviti.

Razredna je komentarisala poslednji kontrolni iz engleskog. Ocene su bile slabe. Previše slabe. Gotovo polovina razreda je dobila negativnu ocenu. Ovo se nije dogodilo još od prvog razreda. Bila je nezadovoljna i svi smo videli koliko se uznemirila. Naša je razredna niža gospođa crne kose i sitnih očiju, no dobrota koju nosi u sebi je neopisiva. Nikada nisam video toliko pozitivnog profesora. Nikada nisam video da se neko toliko zalaže za svoj razred i da ga toliko pogađaju ocene. Verujem da smo svi zahvalni na njoj.

Popisivao sam u telefon raspored narednih kontrolnih kada se zvono oglasilo. Razredna je ustala i sitnim koracima izašla iz učionice zamalo ne progovorivši ni reči. Svi su ustali sa svojih mesta, podigli svoje torbe sa prljavog poda i polako izlazili iz učionice. Uzeo sam štake koje sam prethodno oslonio na zid i stabilno se uspravio. Više nisam imamo longetu, već samo zavoj, no još uvek  je bolelo kada bih se oslonio na nju.

"Ćao, ćao!", začuo sam glas svog najboljeg prijatelja kada sam se nalazio pred izlazom. "Leonarde, uspori. Pokušaj ti ovako.", dozivao sam svog najboljeg prijatelja koji je već uveliko išao ispred mene. Izašao sam u dugačak hodnik koji je vodio do izlaza iz škole kada sam kod prozora ispred naše učionice ugledao najlepšu devojku koju sam do sada video u svom životu. Pred očima mi je prošao događaj od malopre i shvatio sam kako se Leonard javio Barbari. Pogledao sam u nju i na trenutak uhvatio njene plave oči. Izgubio sam se. U tom trenutku, hodniku, neverovatnoj boji njenih ogledala. Ne znam šta je toga dana nosila od garderobe, ne znam je li imala išta od šminke. Sramotno sam gledao u njene oči koje su se tako lepo sjajile. Želeo sam verovati da sjaje za mene. "Hej", rekla je tiho te se osmehnula. Osmeh. Nisam više znao niti kako se zovem. "Hej", izustio sam na šta se ona samo okrenula i pogledala kroz prozor. Kosa joj se zatalasala i pala preko lica. Vešto ju je sklonila iza uveta. Nastavio sam ka Leonardu koji me je čekao promatrajući naš trenutak.

"Kako si glup!", rekao je kada sam došao do njega. Pogledao sam ga zbunjeno. "Znaš da ti se sviđa i da se ti sviđaš njoj i ništa ne poduzimaš.", nastavio je gledajući ispred sebe. "Ja ne znam da li joj se sviđam", rekao sam tiho kako bi samo Leonard čuo. "To se vidi. Mateo, stvarno si glup.", ponovio je. Možda je upravu. Možda sam stvarno glup. Osvrnuo sam se još jednom. Gledala je u mene.