Bila je želja

15

*Nadam se da će vam se svideti nastavak... Ostavite svoja mišljenja u komentarima jer ih rado čitam :) Do ponedeljka...*

"Misliš da će ih pobediti?", upitao me je David, dečko iz mog razreda. Pričali smo o predstojećoj fudbalskoj utakmici. David i ja bi se često nalazili i zajedno gledali važne utakmice. Obojica smo veliki ljubitelji sporta i adrenalina koji se javlja u nama dok gledamo prenose. Isplanirali smo njegov dolazak kod mene u petak kako bismo zajedno ispratili finale. "Ko? Oni? Naravno...", odgovorio sam razmišljajući o Barbari. Nisam je video gotovo nedelju dana. Nisam siguran je li uopšte bila u školi, ali voleo bih znati da li je dobro, voleo bih je videti bar na trenutak. "U 200 dinara?", pružio mi je ruku. Sa nevericom sam odmahnuo glavom i uhvatio ga za ruku. Dobacio je nekom dečku u prolazu da preseče te je opklada bila na snazi. Koliko god imao loše procene i gubio opklade David nikada neće prestati s tim. Pomerili smo se do prozora. Prozor je gledao na dvorište koje je već danima bilo prazno. Izuzetno je zahladnelo ove nedelje i kiša je sipila svaki dan. Bilo je tmurno i mračno, a naša raspoloženja više nisu bila kao nekad. Cele smo dane provodili u školi zatvoreni među hladnim zidovima i niko nije želeo ni izlaziti iz učionice.

"Zašto mi nismo ušli? Zaključano je?", nezainteresovano sam upitao Davida nakon nekog vremena. Još uvek smo stajali ispred učionice za projekcije iako samo što nije zvonilo. "Ne, otključano je. Unutra su neki prirodnjaci. Prvi razred, valjda.", rekao je monotono. Privukao je svu moju pažnju. "Prvaci kažeš", klimnuo je glavom. Izvinio sam mu se i otišao do Leonarda koji je stajao nedaleko. "Ti znaš ko je unutra?", upitao sam ga nakon što sam se oslonio na radijator do njega. "Mislim da je Barbara", listao je slike na telefonu. "Zašto ti to meni ne govoriš?", bio sam iznenađen njegovom ravnodušnošću. Mislio je da sam znao. Još uvek sam stajao oslonjen na radijator i nervozno tapkao nogom. Stalno bih se okretao ka prozoru, a potom ponovo ka vratima učionice. Bio sam nervozan. Nikola mi je kada smo se poslednji put sreli rekao da je samo pozovem da izađemo i da vidim šta će se dogoditi. Kako to da uradim? Moram pronaći pravi trenutak. "Dođi sa mnom da zapalim jednu. Neće profesorica još", rekao je nakon što je ostavio telefon u džep pantalona. Pogledao sam ga sa nevericom. "Leonarde, dobro si?", upitao sam ga zbunjeno. Gledao me je čudno. "Napolju pada kiša, samo što nije zvonilo, unutra je Barbara", verovao sam da mu se nešto dogodilo. Vratio je cigaretu u kutiju.

Vrata su se otvorila i učionica se počela prazniti. Mladi ljudi kretali su ka stepenicama kako bi se spustili do svoje učionice. Udaljio sam se od Leonarda i prišao stepenicama. Oslonio sam se na rukohvat i čekao da se pojavi. Ubrzo je izašla. Kosa joj je bila raspuštena i blago zamršena. Bila je crvena u licu i nije se smejala. Oči joj nisu svetlucale poznatim sjajem već su se caklile od suza. Bolelo me. Bolelo je videti je da se ne smeje. Želeo sam i ja plakati. Želeo sam je zagrliti, biti joj podrška. "Hej, nešto se dogodilo?", spustio sam ruku na njeno rame. Dotakao sam joj kosu. Osetio sam kako se njen miris širi oko mene. Želeo sam da je zovem mojom. "Ništa, film", odgovorila je kratko i brzo se spustila stepenicama. Gledao sam tupavo u stepenice kojima je otišla. Više je nema. Ne znam ni kada ću je sledeći put videti. "Repoviću? Pozivnica?", začuo sam grub glas profesorice engleskog. Okrenuo sam se i ušao u učionicu.