Bila je želja

14

*Izvinite što nastavak nije izašao juče, ali trenutno imam nekih obaveza oko mog rođendana koji je, usput, jako blizu i jedva ga čekam :D Nadam se me razumete i da će vam se nastavak svideti, a ja vam ponovo pišem u četvrtak :)*

"Mateo!", začuo sam glas iznad sebe. Podigao sam pogled sa gotovo praznog telefona. "Nikola!", rekao sam iznenađeno. Dugo ga nisam video. Ustao sam i pozdravio se sa njim, a potom smo ponovo seli. Nikola je bio moj jako dobar prijatelj iz osnovne škole. Od kada smo  krenuli u srednju školu, što je bilo pre tri godine, viđali smo se ređe. U početku je to bilo lako, no vremenom bi nam se uvek nešto isprečilo. "Nemaš čas?", potvrdno sam odgovorio. Sedeo sam u parku, na klupi nasuprot kabineta hemije i pio preostalu mineralnu vodu. Nikola je bio niži dečko ponoćno crne kose i nebesko plavih očiju. Uvek je bio nasmejan i stalno je imao nove planove za zabavljanje. Poznajemo se od vrtića i kad god se vidimo ispričamo jedno drugom sve.

"Pratio sam vam ovu sezonu. Bili ste odlični", rekao je i potapšao me po leđima. "Hvala ti, ni vi niste bili loši", Nikola trenira fudbal od kada je prohodao. "Nije to ništa, standardno", podsmehnuo se sam sebi. "Čuo sam da si se ove godine baš pokazao", osećao sam se ponosno, njegovo mi mišljenja i njegova podrška su mi veoma značili. "I skupo sam platio", znao je da ciljam na nogu. Rekao je kako je sada sve gotovo i sve je dobro prošlo. Uvek je znao šta da kaže.

"Još si sa Jelenom?", upitao sam nakon što smo na kratko zaćutali. "Da, ali nisam siguran koliko će to još potrajati", pogledao sam ga začuđeno. Zanimalo me je šta se događa. On i Jelena su već odavno zajedno. Jedni su od onih koji se često svađaju, no istoga se dana i pomire i nikada ni ne pomišljate da mogu da prekinu. "Ima li kod tebe neka devojka?", želeo je skrenuti sa teme. Pogledao sam ispred sebe. U kabinetu hemije niska profesorica je odmicala plave zastore i otvarala prozor. Ispratio sam njen odlazak do svog stola, a potom ponovo pogledao kroz tek otvoreni prozor. Sedela je tamo. Na niskoj stolici bez naslona između dva dečka. Jedan je od njih nedavno sedeo na klupi do nje, a drugi je igrao košarku sa dečkima iz mog razreda. Ne igra najbolje. "Ma kakvi", rekao sam to promatrajući kako momak-košarkaš-u-pokušaju priča nešto na šta ona odmahuje glavom. 

Laktom me je pogodio u rebra i samo sam se osmehnuo. "Uredu, ima", započeo sam. "Mlađa je i ide u gimnaziju. Kosa joj je duga, tamna, a pod sunčevim zracima dobija neki neobičan crvenkasti sjaj. Oči su joj krupne, plave poput najčistijeg mora i bljeskaju od nežnosti.", gledao sam u nju kroz prozor. Počela se smejati. Kako profesorica ne bi videla oslonila je glavu na rame drugog momka i pokušavala prestati. Pojavili su se neki čudni osećaji. Nešto je počelo žariti, peći. Pokušao sam ih potisnuti. "A kada se smeje, vreme se zaustavlja, Zemlja se više ne vrti i ne znam kako se zovem. Nije joj bitno šta će obući, ni hoće li doći bez šminke. Nije ni meni. Nikola, mislim da sam se zaljubio", okrenuo sam se prema njemu. Gledao je ispred sebe.

"Stvarno je lepa", rekao je tiho. Ostao sam zbunjen. Gledao sam ga čudno. Želeo sam znati šta to znači. Kako zna da je lepa? Pogledao je u mene, osmehnuo se i ponovo vratio pogled ispred sebe. "To je ona, zar ne?", upitao me je gledajući kroz prozor. Duboko sam udahnuo i prošao rukama kroz kosu. "Ne brini se, to su joj samo prijatelji, siguran sam. Pogledaj kako ih gleda. Ne treba da ljubomorišeš.", rekao je smireno ponovo gledajući u mene. "Nikola, pomozi mi, molim te!", žudeo sam za savetom, ohrabrenjem, motivacijom.