Bila je želja

17

*Evo ga jedan opušteni nastavak. U prošlom sam zaboravila napomenuti da smo jako blizu kraja, odnosno najverovatnije je sledeći deo poslednji u kojem će se sve raščistiti. Nadam se da će vam se svideti nastavak. Ostavite poneki usputni, a mi se ponovo čitamo u četvrtak :)*

Leonard i ja stajali smo jedan nasuprot drugog. Delio nas je profesorski stol. Učionica je bila gotovo prazna. Nekoliko je devojaka sedelo na prozorskoj dasci nedaleko od Leonarda. Moj je najbolji prijatelj u rukama držao flašu do pola napunjenu vodom i pripremao se da mi dobaci. Požurivao sam ga. Brzo se okrenuo oko svoje ose, a potom i bacio u mom pravcu. Trenutak nakon što sam uhvatio bocu podigao sam je iznad svoje glave i klasičnim košarkaškim izbacivanjem bacio je ka Mateju koji se nalazio na potpuno drugom kraju učionice. Matej je spretno uhvatio bocu te je ispod noge ponovo dobacio Leonardu. Tamno zelena karirana košulja koju je Leonard nosio zavezanu oko struka sprečila ga je da se naglo okrene i boca je pogodila devojke na prozoru. Najviša od njih, slatka devojka kose crne do ramena ustala je, uhvatila flašu i snažno je poslala u mom pravu. "Kićo, nisam te ja pogodio!", viknuo sam saginjući se po flašu. Bacio sam je ka njoj, a ona ju je jednim pokretom ruke usmerila ka Mateju. Matej se sagnuo i flaša je proletela kroz otvoreni prozor. Svi smo se počeli smejati. Približili smo se prozoru tražeći našu flašu. "Idem ja po nju", doviknuo sam nakon što sam se okrenuo i krenuo ka vratima.

Još uvek smejući se zbog onoga što nam se upravo dogodilo izašao sam na hodnik. "Dobar dan, profesore!", kao zakopan zaustavio sam se na mestu. Više se nisam smejao. "Šta se to tu događa?", upitao je prolazeći pored mene. Okrenuo sam se i u trenutku kada je profesor ušao u učionicu devojke sa prozora su skliznule i krenule ka svojim mestima. "Mi smo samo...", započeo se pravdati Matej. "Pili vode", ubacila se Kristina.  "Pili ste vode, gospođice? Nadam se da više niste žedni i da ste spremni za čas. Imaćemo ga u učionici dole niz hodnik, vaša razredna će ovde držati roditeljski", završio je svoj kratki govor i izašao iz učionice. Pokupio sam ranac koji je ležao na mom stolu i prišao Kristini. "Kićo, ja tebe obožavam", bio sam oduševljen njenim izgovorima. Prebacio sam ruku preko njenog ramena dok smo izlazili iz učionice. "Znam, znam", slatko se smejala. Ispred učionice pored, među svojim prijateljima, stajala je Barbara. Nežnim rukama obgrlila je svesku, a među tankim prstima držala je nekoliko olovaka. "Hej!", podigao sam slobodnu ruku i namignuo. Osmehnula se, lepše nego ikada do sada i ja sam se ponovo zaljubio.

Nastavili smo niz hodnik te smo ušli u poprilično malu učionicu. Prišao sam svom uobičajenom mestu, no na mojoj stolici nalazio se crveni ranac. Nisam se mogao pomeriti. "Što stojiš?", upitao me je Leonard nakon što je došao do mene. "To je njen ranac. Ovo je njeno mesto, njena učionica.", osvrnuo sam se i shvatio u koju smo učionicu ušli. Prišao sam stolici i podigao ranac. Bio je mnogo teži od mog, no mirisao je na jagodu i vanilu, baš kao što je i ona uvek mirisala. Po prvi put sam u rukama imao nešto njeno. Odložio sam ga na prazan stol iza nas, a potom do njega spustio i moj ranac kako bi i on poprimio malo njenog mirisa. Seo sam na stolicu na kojoj ona uvek sedi. Na stolu se nalazila njena peronica. Bilo je izvađeno nekoliko olovaka. Uzeo sam jednu i vrteo je među prstima. Stol je bio iscrtan, sitnim, jedva vidljivim detaljima. Srca su se u talasu pružala preko celog stola. Sve je nekako podsećalo na nju. Olovkom sam uz rub stola docrtao jedno slovo 'B'. 

"Kada ćeš je pitati?", Leonard je posmatrao šta radim. "Sutra. Završava školu kad i mi. Sačekaću je ispred i pitati. Ne mogu ništa izgubiti.", pogledao sam ga odlučno i ubacio njenu olovku u moju torbu. Želim imati bar nešto njeno.