Bila je želja

13

*Nadam se da će vam se svideti. Pišem vam ponovo u ponedeljak, a do tada ostavite mišljenja u komentare :)*

Zvonjava je zavladala školskim hodnicima i u trenutku je sve utihnulo. Tek je poneki učenik hodao dugim prolazima želeći stići do toaleta, profesorske prostorije ili izaći iz škole i napraviti pauzu od časova. Sedeo sam na svojoj stolici i svoju desnu nogu držao na Leonardovoj. Nakon ovoliko vremena još uvek osećam bol i neki čudan pritisak. Sitnim koracima razredna je ušla u učionicu i spustila dnevnik na stol. "Prošli sam put bila stroga. Ispravićete vi to, zar ne? Znam da hoćete pa ipak ste to vi. Danas ćemo malo izaći u dvorište.", govorila je staloženo te je podigla dnevnik i izašla iz učionice. U učionici se stvorio žamor koji je vrlo brzo prozujao hodnicima. Oslanjajući se na nove prijatelje, štake, izašao sam na dvorište i seo na klupu do terena. Momci iz mog razreda pronašli su loptu u jednom od mnogih žbunova te počeli igrati. Bio sam tako blizu lopte, terena, igre. Čuo sam i najmanji dodir lopte, osetio njen miris. Želeo sam zaigrati. Želeo sam baciti štake, odmotati zavoje i stati na teren.

Lopta je odskočila o rub betona i dokotrljala se do mene upravo onako kako se onoga dana dokotrljala do Barbare. Zašto ne mogu prestati razmišljati o njoj? Zašto u svemu tražim povezanost sa njom? Uzeo sam loptu i ponovo osetio njenu toplinu. Vrteo sam je među prstima te prislonio čelu. "Nemoj me izdati", prošaputao sam jedva čujno. Čvrsto sam uhvatio loptu i podigao je. Sledećeg trenutka lopta je letela ka košu. Odskočila je o obruč te pronašla put kroz mrežu. Začuo sam pljesak ljudi oko mene. Samozadovoljno sam se osmehnuo. Okrenuo sam pogled na drugu stranu i ugledao Barbaru. Prelazila je preko praznog dela terena gledajući ka nama te sela na drvenu klupu. Pogledao sam u Leonarda koji je klimnuo glavom dajući mi znak da odem do klupe i porazgovaram s njom. Uhvatio sam štake i tek što sam ih odvojio od klupe do mene je sela razredna.

"Sigurna sam da ti nedostaje košarka", rekla je gledajući u koševe. Odložio sam štake i ponovo se oslonio na klupu. "Jako", odgovorio sam kratko želeći što pre krenuti. Bilo je izuzetno neprijatno. Gledao sam u beton i tek ponekad krišom, ne podižući glavu, pogledao u razrednu."Hoćeš li uspeti sve postići?", pogledala je u mene te odložila svoju crnu torbu. Znao sam da će ovaj razgovor potrajati. "Potrudiću se. Mislim da će mi, nažalost, prosek opasti, no daću sve od sebe.", trljao sam ruke o butine. Neopisivo mi je neprijatno pogledati profesora u oči. Gledao sam ispred sebe, u teren, u Barbaru. Sedela je na klupi sa druge strane terena, gotovo tačno naspram mene, između svoje najbolje drugarice i nekog momka. Noge je podigla na klupu i obgrlila ih. Sa svojim poznatim sjajem u očima gledala je u momka do sebe koji je već dugo nešto pričao. Promatrao sam svaki njen tako vešto usklađeni pokret. Momak je završio sa pričom i svi su se nasmejali. Bila je očaravajuća dok se smejala. Verujem da bi svako želeo zaustaviti taj trenutak i samo je promatrati. Tada sam se pomirio sa činjenicom. Priznao sam sebi. Zaljubio sam se. Po prvi put iskreno. Po prvi put u životu imam osobu koja mi ne da mira, koja mi se iskreno sviđa, koju samo želim imati uza sebe. 

"Šta želiš upisati?", upitala je uhvativši moj pogled. "PMF, matematiku", kratko sam odgovorio. Bila je zadovoljna. Rekla mi je kako imam potencijala i kako je sigurna da ću ga i upisati. Nisam voleo primati komentare. Nikada nisam znao kako odgovoriti na njih. Zvono se ponovo oglasilo. Razredna je podigla svoju kožnu torbu i ustala. "Ja sam ti pravila malo društvo. Znam da ti je dosadno ovako", potapšala me je po ramenu i ušla u školu. Pozdravio sam je i uzeo štake u nameri da odem do Barbare. Više je nije bilo. Ušla je unutra.