Bila je želja

9

*Iznenađenje! Odlučila sam objaviti jedan nastavak danas kao malu zahvalnost za 1000 pregleda. Nadam se da će vam se tok radnje sviđati i u budućnosti i da će ovaj broj još malo porasti :)*

Lopta je odskakivala o nedavno postavljen novi parket. Halom su odzvanjali tupi udarci. Mrežica se svako malo tresla. Svaki poen bio je proslavljen velikim pljeskom. Publika je bila na nogama, kako naša tako i protivnička. U prostoriji je bilo zagušljivo, toplo, osećao se neprijatan znoj. Bili smo na polovini treće četvrtine i rezultat je bio neizvestan, gotovo izjednačen. Imali smo malu prednost, no u trenutku se moglo sve preokrenuti. Nismo se smeli opuštati. Nismo želeli izgubiti sve ono za šta smo radili cele sezone u samo jednom trenutku nepažnje. Ritam igre bio je iscrpljujući. Lopta je u jednom trenutku letela do jednog koša, a već u sledećem smo izvodili kontru. Sve se odvijalo tako brzo. Palo je nekoliko koševa i blago smo povećali prednost. Od početka igre bio sam svega deset minuta na pauzi. Trenutno koristim poslednje atome snage. Nisam siguran hoću li izdržati do kraja utakmice.

Nalazio sam se ispod koša. Lopta je letela prema meni. Ruke su mi se oznojile, no nije bio trenutak. Uhvatio sam loptu. Nekoliko puta sam je poveo. Video sam kako svi igrači trče ka našem košu. Skočio sam. Odrazio se visoko. "I zakucavanje! Mateo Repović je zakucavanjem odveo domaću ekipu na deset poena razlike!", čuo se glas komentatora sa razglasa. Lopta je odskočila sa parketa. Pustio sam obruč. Desnom sam nogom doskočio na nogu jednog od protivničkih igrača i izgubio ravnotežu. Začuo se tup udarac i leđima sam pao na pomalo od kapljica znoja vlažan parket. Pred očima mi se zamračilo. Na trenutak sam izbio sav kiseonik iz svojih pluća. Ponovo sam prodisao. U sledećem momentu otvorio sam oči, ležeći na parketu. Osetio sam snažan bol u desnoj nozi. Nikada do sada me noga nije ovoliko bolela. Oči su mi zamalo zasuzile. Uzdigao sam se na laktove, a potom i seo. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao moje roditelje kako stoje uz samu ogradu tribina. Moja je majka zabrinuto držala ruke na obrazima dok je tata nežno otiskivao poljubac u njeno teme umirujući je. Leonard je stajao do mojih roditelja, a ubrzo se stepenicama spustila i Barbara i stala do njega. Pogledala je zabrinuto u mene, a potom i u njega te ga nešto tiho zapitala. Leonard, iznenađen njenim dolaskom i reakcijom, zbunjeno joj je kratko odgovorio i ponovo pogledao ka meni. Klimnuo sam glavom dajući im do znanja da sam dobro.

Oko mene okupili su se svi članovi mog tima. Pomogli su mi da ustanem i zajedno smo krenuli ka izlazu sa terena kada su našoj ekipi dodeljena dva slobodna bacanja. "Želim ja da šutiram", rekao sam pogledavši ka treneru. Odbio me. Nije želeo ni čuti za to. Rekao je kako bi to moglo biti kobno za moju košarkašku karijeru. "Želim šutirati. Na svoju odgovornost", znao sam šta bi sve ovo moglo značiti za moju budućnost, no u meni je izgarala želja. Bio sam odlučan. Trener je dopustio. Odveli su me nazad na teren, do linije za slobodna bacanja. Niko iz publike ovo nije očekivao. Uhvatio sam loptu. Blago se spustio u kolenima i izbacio je. Bol je bio još izraženiji, gotovo nepodnošljiv. Lopta se provukla kroz mrežicu. Uhvatio sam je ponovo. Još jednom sam se spustio u kolenima i izbacio je. Mrežica se ponovo zatresla, no ovoga puta ja nisam izdržao. Bol me je slomio. Propao sam u nogama i ponovo pao na parket. Moji suigrači su dotrčali do mene i podigli me te odveli do moje stolice.

Poslednju četvrtinu utakmice nemo sam sedeo na plavoj plastičnoj stolici i posmatrao kako se igra odvija. Potreseni zbog povrede koju je naš tim doživeo izgubili smo nekoliko važnih lopti i razlika se smanjila. Pogled mi je stalno bežao sa terena. Bila je neopisivo lepa dok ju je milovalo popodnevno sunce. Želeo sam samo sedeti na toj stolici i promatrati kako se smeje dok priča sa prijateljicama. Želeo sam sedeti pored nje, skloniti joj pramenove sjajne kose iza uveta i samo je...

Pobedili smo. Televizija je snimala svaki trenutak našega slavlja. Davali smo intervjue, a nakon završenog proglašenja igrača utakmice i tima sezone, moji su suigrači otišli u obližnji kafić dok sam ja svoje pogotke proslavio u gradskoj bolnici.