Bila je želja

4

Evo me ponovo nakon dugo vremena. Ostavite po neki usputni :)

Barbara Žic. Devojka duge smeđe kose protkane crvenkastim vlasima koja se poput vodopada u talasima spušta niz njena leđa. Devojka krupnih plavih očiju u kojima sunce kupa svoje zrake dodavajući taj neodoljivi sjaj. Devojka prosečne visine, skladne građe, prijatnog glasa. Barbara Žic - devojka koju sam prvi put sreo u školskom toaletu pod časom filozofije. Bio sam upravu. Nije bilo mnogo Barbara u našoj školi. Jedna jedina na prvoj godini. Upravo ona. Barbara Žic. Ta devojka ima nešto u sebi. Nešto što je izdvaja iz mase. Kada god je vidim, osećam se nekako čudno. Ne znam definisati to. Ne znam jesam li se ikada do sada osećao ovako.

Osetio sam blagi udarac u području kolena. Sklonio sam pogled sa crvene hemijske olovke koju sam nemo vrteo među prstima i krajičkom oka pogledao u papir koji se nalazio ispred Leonarda. Vrhom svoje grafitne olovke pokazivao je na broj sedam. "Autor pesme Albatros je ______." Pogledom sam prešao po pitanju. "Šarl Bodler", tiho sam prošaputao. Uputio mi je zbunjeni pogled davajući mi do znanja da ne zna o čemu pričam. Vrh svoje olovke spustio je u udubljenje u stolu  i nervozno je vrteo. Ocena mu je zavisila od ovog testa. Uzeo sam crnu patenticu sa stola i jedva vidljivo u uglu papira ispisao ime autora ove alegorijske pesme. Ponovo sam pogledao u njegov papir, a potom, kada sam utvrdio da je dobro napisao, obrisao sam ime pesnika sa svog papira.

"Mateo, nisam od juče.", začuo se glas profesorice srpskog. "Nego ste od prekjuče", dobacio sam na šta je u učionici  nastao žamor. Pogledao sam kroz prozor nakon što nas je profesorica ponovo utišala. Sedela je tamo. Na klupi. Duge vlasi kose uplela je u dve pletenice. Na sebi je imala tamnocrveni kombinezon i milovana zrakama sunca izgledala je kao u filmu. Iz ranca je izvadila crne slušalice. Stavila ih je i priključila, a potom pustila muziku i odložila telefon. Otvorila je cvetnu svesku i na klupu do sebe spustila čitanku iz srpskog. Tankim je markerom podvlačila najbitnije reči. Nervozno je nogom tapkala. Bilo je tako lepo gledati je i kako se nervira. Sve oko nje je izgledalo tako skladno.

"Mateo, završio si?", ponovo se oglasila profesorica. Sklonio sam pogled sa prozora i brzo još jednom prošao svoje odgovore, a potom ustao i odneo svoj papir na katedru. "Slobodan si", rekla je profesorica nakon što je moj papir ubacila u fasciklu. Uljudno sam je pozdravio i izašao iz učionice ostavljajući Leonarda sa papirićima izlepljenim sa unutrašnje strane zelene karirane košulje. Prošao sam rukom kroz kosu i dosetio se. Protrčao sam kroz duge hodnike i našavši se ispred masivnih vrata zastao. Sačekao sam par trenutaka kako ne bih izgledao zadihano te otvorio glomazna vrata. Izašao sam iz škole i prešao u obližnji park u kojem smo voleli provoditi vreme, mali ograđeni prostor sa drvoredom lipa savršen za okupljanje pre nastave i ponavljanje naučenog gradiva. Nije je bilo. Njena je klupa bila prazna.