Bila je želja

11

*Nadam se da će vam se svideti :) Volela bih kada biste mi ostavili vaša mišljenja... Do ponedeljka...*

Prazno. Mračno. Suvo. Pusto. Tako se osećam već gotovo dve nedelje.  U proteklih četrnaest dana izašao sam svega dva puta iz kuće. Neopisivo mi je teško bilo sedeti na krevetu i kroz prozor gledati teren, prijatelje iz kraja, njihovu košarkašku loptu. Da nisam šutirao ona dva slobodna bacanja ništa ne bi bilo ovako. Nosio bih tek zavoj i u početku malo teže hodao. Zglob sam uništio prilikom izbacivanja lopti, onda kada sam se spuštao u polučučanj. Dve nedelje nisam bio u školi. Nikada nisam mislio da bih ovo mogao reći, no nedostaje mi. Nedostaju mi hodnici, učionica, prijatelji, odmori, smejanje dok sedimo okupljeni u dvorištu, njena pojava. Nije potvrdila moj zahtev. Ne razumem. Znači li to da...  

Tata je parkirao ispred glomazne školske kapije. Otvorio je i izvadio štake sa zadnjeg sedišta te meni otvorio vrata. Oslonio sam se na štake i u stao te uzeo crni ranac. Vrata kapije bila su otvorena. Prošao sam kroz njih i nakon dugo vremena ušetao u školsko dvorište. Prišao sam najbližoj klupi i spustio ranac te polako seo u hlad čempresa. Odložio sam štake do mene i ispružio noge pokazujući njihovu dužinu. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa šorca i odgovorio na Leonardovu poruku. Ispod gustih obrva promatrao sa dvorište. Vreme je bilo lepo i sa svake strane dvorišta mogao se čuti smeh. Još uvek nije zvonilo i mladi ljudi su rasterećeno sedeli po klupama. Zvuk lopte koja udara u tvrdi beton parao je moje uši. Tako želim da zaigram. Skriven iza čempresa koji se visoko uzdizao gledao sam u kapiju i školski ulaz iščekujući svog najboljeg prijatelja. U masi ljudi koja je prolazila kroz kapiju prepoznao sam jedno mlado devojačko lice. Plavi je ranac nosila na desnom ramenu. Prišla je prolazu sa kojeg se videlo celo dvorište i prešla pogledom po njemu tražeći svoje prijatelje, a potom se okrenula i ušla u školu. Nije me primetila od čempresa.

"Uredu, čekam te kod stola", ponovo sam začuo njen glas. Pričala je sa niskom prijateljicom smeđe kose koja se ponovo vratila u učionicu. U ruci je držala narandžastu svesku na kvadratiće iz koje joj je ispao periodni sistem elemenata. Želeo sam ustati, pritrčati, podići i započeti razgovor. Longeta na mojoj desnoj nozi me je sprečavala. Podigla je periodni sistem i zabacila pramenove kose koji su joj prekrili lice iza leđa te odšetala do drvenog stola prošavši pored mene. Sela je na klupu i oslonila se na zid tako da je mogla videti celo dvorište. Prelazila je pogledom po klupama i na trenutak zastala na mojoj. Brzo je spustila pogled i otvorila svoju svesku kada je do nje sitnim, a brzim koracima došla prijateljica. Sela je na klupu pored Barbare i otvorila svoju svesku. Barbara je polako prelazila prstom po svesci objašnjavajući neku lekciju. Njena prijateljica ju je pažljivo slušala i klimala glavom. Ubrzo je došlo još nekoliko devojaka do njih. Promatrao sam ih. Zapravo uglavnom sam promatrao nju. Promatrao sam je ispod oka i pokušavao uhvatiti bilo koji njen pogled koji je tako vešto sklanjala kada bih je redovno pogledao.

Jedna je od devojaka koje su sedele do Barbare ustala i pritrčala jednom dečku kada su sve sa velikim sjajem u očima pogledale u njih. Bile su usredsređene na njih dvoje. Sve osim Barbare. Njoj je pogled lutao. Kada bih ga uhvatio bila bi nekako tužna. Oči joj nisu igrale od sreće kao nekada. Želeo sam znati zbog čega je takva. Razmišljao sam samo o tome kako ustati, prići joj i zapitati je šta se događa.

"Mateo, idemo?", upitao me je Leonard nakon što je došao do mene. "Naravno, zvonilo je.", uzeo sam štake i oslonio se na njih te krenuo ka učionici.