Fireproof

Chapter 13 - Stop it!

Već gotovo sat vremena se vozimo u tišini. Nakon priznanja I izvinjenja što me je poljubio juče, jedino kako smo uspostavili kontakt bilo je to što sam mu naredila da me isti trenutak vozi kući. Naslonjena sam glavom o prozor I pokušavam ostati pribrana. Nemoguće je. Sedim pokraj dečka, koji mi je doslovno isprao mozak zbog poljupca, ali.. Zašto se, dođavola, nisam odupirala? Rekao mi je da sam se ljutila, ali dozvolila sam mu da me poljubi, zar ne? Oh, gospode. Nikada nisam ovako zamišljala svoj prvi poljubac.. Osećam se.. Iskorišteno. Kao da je iskoristio trenutak I mene, jer mu se ljubilo a onda je samo isprao moj mozak I naterao ga da zaboravi. Ne mogu da verujem da sam mu samo tako dozvolila da me iskoristi. To tako ne liči na mene. Ne znam čak ni da li se to zove iskorištavanje, ali znam da se osećam tako.
Uperim pogled u njegove usne. Jednostavno ne mogu da verujem. Ne mogu čak ni da ih osetim na svojima. Ne sećam se osećaja. Ne mogu da verujem da mi je oduzeo to.
Fokusiram se na njegove oči, koje su čvrsto pripijene za put ispred nas. Zaista ima savršene oči. Toliko plave..
On zaista izgleda zanosno. Je li moguće da se spetljao sa nekim poput mene?
Okrene se prema meni I pogleda me a ja spustim pogled. On ga zatim vrati na put. Izgleda da ne razgovaramo. Opet.
Takođe pripijem svog pogled za put I još jednom kraičkom oka primetim da Louis par puta okrene glavu prema meni I na sekundu me pogleda a zatim vrati pogled na put.
Nakon sledećih 15 minuta tišine postane mi hladno. Prekrstim ruke na prsima I sklupčam se. Ne pomaže mi. Osećam da mi je nos leden a kada pogledam napolje bude mi još hladnije. Zašto Louisu nije hladno? Ima na sebi majicu kratkih rukava, zaboga. Pomislim kako mu je I počnem da cvokoćem zubima I da se tresem. Začujem Louisa kako par puta šmrće što mi da do znanja da je I njemu hladno. Zašto ne uključi grejanje? Ima li ga uopšte? Ne okrećući glavu, spustim pogled I pokušam da potražim neki taster, gde se uključuje grejanje. Konačno ga nađem I bez ikakvih obaveza I pitanja ga pritisnem. Opustim se I počnem da osećaj znatnu promenu temperature nakon 15 sekundi, jer je ovde zaista bili ledeno. Louis pogleda prema tasteru I isto tako ga isključi. Zašto je to napravio? Zar mu nije hladno? Tvrdoglavo pritisnem taster opet I ne prođe ni 5 sekundi, kada ga Louis opet isključi. Šta mu je? Zar ne vidi da se smrzavam ovde? Ponovim postupak I jedva stignem I da dohvatim taster, Louis uhvati moje ruku I grubo je odgurne dalje od tastera. Pogledam ga I primetim namrgođeno I ljutito lice.
"Hladno mi je!" kažem grubo I dosta glasno. Jedino što od njega dobijem jeste okretanje glave dva puta. Prema meni, I nakon 5 sekundi, sa mene.
Tupo uključim grejanje ponovo I ovoga puta primetim samo Louisevo blago udaranje u volan. Ne isključuje grejanje. Ne više. Baš čudno. Skrenem pogled ka njemu I on napravi isto. Zatim oboje vratimo pogled na put. Previše čudna situacija. Previše. Kada nakon nekog vremena shvatim da od razgovora neće biti ništa, jedino što mi preostaje da uradim jeste da se naslonim glavom o prozor I čekam. Čekam..

******
Verujem da nijedna situacija nije čak ni sličila onoj u koju sam se ovog puta uvalila. Ležajući u svojoj sobi i piljeći u tu nagu sliku, raspadao mi se čitav život pred očima. Nisam doživela ovako nešto još nikada u životu. Nisam iskoristila čak ni priliku da šetam gola po kući ili gledam sebe golu u ogledalu, već mi je bilo oduzeto poštovanje i obraz. Da bar nikada nisam izašla u taj glupi klub, sve bi bilo drugačije.
Pogledam prema telefonu, na čijem su se ekranu već hiljadu puta promenili brojevi i ne prestaje da mi para uši. Mislim da ću nakon ovoga, bez ikakvog problema da izbrišem svoju omiljenu pesmu iz telefona. Ili čak i iz života. Ljudi me neprestano zvrcaju i vređaju ili oplakuju moju droljastu budućnost. Nisam bila drolja zaista. Bila sam daleko od toga. Bila sam stidljiva i bila sam povučena. Nisam imala hrabrosti da kažem svima istinu. Ne znam ni čega sam se bojala, ali nisam smela.
„Hoćeš li čaj?“ mama bane u sobu i ja čak i ne poskočim od iznenadnog i neočekivanog ulaska, i čak se i ne potrudim da nakratko napustim svoje misli, već samo nezainteresovano odmahnem glavom. Ne trudim se ni da ispustim neki zvuk, koji bi bar malo ličio na ’ne.’, već nastavim da ležim i razmišljam šta ću dalje sa svojim životom.
„Jesi li sigurna?“ bez trunke emocija potvrdno kimnem glavom i nastavim svoj ’posao’. Ne prođe ni 10 sekundi od kako je mama izašla iz sobe, već čujem njene konverzacije sa tatom:
„Nije dobro ono što ona sebi radi, to nije zdravo, trebalo bi da je vodimo kod lekara, ne želi ni da priča, leži u toj sobi već dva dana..“ bla, bla, bla. Na neki način me to i nije toliko dotaklo i uronulo, jer i nisam više gajila neka velika osećanja prema ljudima. Niko više i nije gajio nikakva osećanja prema meni i to je zapravo bio moj jedini problem. Želela sam da budem kao i svi drugi. Želela sam da imam prijatelje. Gomilu prijatelja. Na sve strane. Nekoga sa kime ću moći da pričam, ali nije vredelo. Oni koji nisu otišli nakon saznanja da imam rak, otišli su nakon događaja sa Jamesom. Nije ih ostalo čak ni toliko da se nabroje na prste jedne ruke. Bilo ih je mnogo manje. Nije ih ni bilo.
Proležala sam gotovo mesec dana nepomično, smršala sam 6 kilograma, postala sam hejter romantike, oblačila sam se ružno i narednih 5 godina niko nije video ni trunku šminke na meni. Često mi se dešavalo da se nisam sećala ni jesam li kosu oprala i tuširala sam se samo onda kada mi je vlastita majka rekla da smrdim kao pacov. Počela sam da posećujem psihologe i polako sam se vukla, malo-pomalo iz depresije, koja je u potpunosti obuzela moj mozak. Našla sam sreću u mraku i zato sam i mračna postala. Zatvarala sam se u sobu i ugasila sva svetla, dok sam sedela na rubu kreveta i gledala u mračku tačku. Često sam viđala siluete Jamesa, imala sam noćne more i budila se vrištajući. Želela sam izaći iz tog pakla, ali.. nisam znala kako.
Sve što me je tada zanimalo bile su mračne stvari. Bila sam kao avetinja, danju napolje nisam izlazila i noću sam se zginjala po mračnim ulicama i viđala gomilu silueta, kojima sam se obraćala Jamesovim imenom i proklinjala ih do besvesti.
onda me je mama nagovorila da odem u školu. Nisam sigurna ni kako, nekako se toga ne sećam, ali tu sam pronašla mir. Pronašla sam prijatelje, koji su ipak bili voljni da odslušaju moju priču. Lilly, Inna i Mike. Mike manje-više i nisam sa njim mnogo pričala o tome, ali mi svakako nije okrenuo leđa. I to je bilo jedino dobro u svemu tome.