Fireproof

Chapter 3 - Dance Until You Die

Sat. Dva. Tri. Četiri. Pet sati posle ponoći a ja sam i dalje budna. Ne bih mogla tačno da objasnim ni o čemu razmišljam, ni zašto to radim. Ne bih mogla ni da ga dotaknem, ni da čujem njegov glas. Ne mogu da uradim baš ništa, osim da držim u ruci njegove stvari i da sedim skrštenih ruku. Možda je to ono što je on želeo. Jer ne mogu da kažem da nije vredelo. Jer jeste i biće uvek.

***************

„Uredu.“ Izustila sam sasvim opušteno, kao da sam upravo izgovorila ’dobro jutro’ a ne saglas da idem sa dečkom, kog sam nedavno upoznala na svoju drugu zabavu u životu, čak i ako mi je moja prva uništila život i ne mogu čak ni da pričam o tome. Louis me je samo zbunjeno promatrao, kao da zapravo nije očekivao da ću to uopšte reći. Kao da nije očekivao da ću, zapravo, išta i reći.

„Stvarno?“ podigao je obe obrve a ja sam mu na to uzvratila lažnim osmehom. Znam jako dobro da formiram svoje lice na srećno, jer to radim i više nego često.

„Da, stvarno.“ Opet sam se široko nasmejala. „moraš mi samo dati vremena da se obučem.“ Ha ha. Zaista smešno Everly Ann Jennings. Tebi ne treba dati vremena da se obučeš, zašto uopšte pokušavaš da izgledaš kao tipična devojka, kada svi znaju da to nisi?

„Okej.“ Klimnuo je, ali nije se čak ni pomerio sa svog mesta. Šta, koji..?

„Pod ’moraš mi dati vremena da se obučem’sam mislila da izađeš iz sobe da bih mogla da se obučem.“ Naravno, on to sigurno nikada nije radio, jer bih pre rekla da je gledao devojke kako se skidaju, nego čekao ih u drugoj sobi da se obuku.

„Uhm.. Aha, da, svakako.“ Krenuo je da izađe iz sobe, ali pre nego što je dohvatio kvaku, gurnula sam ga od njih i zalepila se za vrata.

„Ne, čekaj.“ Kunem se da sam toliko snažno udarila o vrata, da sam mislila da mi glava krvari, ali to mi u tom trenutku nije bilo važno. Moji roditelji ni po koju cenu ne bi smeli saznati sa kim sam ja u sobi a još manje da sa tim likom idem na zabavu. Problem je što sam toliko udarila o vrata, da će pre da pomisle da se jebem da nekim u sobi, nego da imam nekoga ko samo stoji u njoj i pokušava da me odvede na zabavu. Jesam li ja to rekla.. o moj Bože, jesam. Šta se to događa sa mnom? Nikada do sada nisam psovala. Šta je to sa mnom? Ozbiljna sam šta bi to sa mnom?

„Mislim.. ti ostani u sobi, ja ću da ponesem stvari i presvućiću se u kupatilu.“ Izvukla sam se, jer me bilo previše sramota što ne želim da priznam roditeljima da se družim sa klošarom.. da se družim? Ja se sa njim ni ne družim. Diši, Everly, diši.

Pokupila sam par stvari, jer mi je bilo neprijatno brljati po svom ormaru pred njim i krenula sam u kupatilo.

„Ne izlazi iz sobe.“ Pokazala sam prstom na njega i iza sebe sam zatvorila vrata. Treba li da budem sigurna, da neće izaći iz sobe? Naravno da ne treba da budeš sigurna Everly, glupačo, to je Louis Tomlinson. Krenula sam da se vratim natrag u sobu, ali onda sam razmislila, da ipak neću. Nikada nisam bila kukavica, zašto bih bila sad? Produžila sam u kupatilo i uzela par svojih haljina, koje sam ispustila na pod i isprobavala jednu po jednu. Nikada u životu ovo nisam radila i zahtevalo je dosta vremena i na kraju sam se odlučila za dugu crnu suknju  zelenu majicu. Haljine su bile previše kratke i nisam mogla da ih nosim, zbog moje noge a nisam želela da za to Louis sazna odmah, više sam bila za to da to ne sazna nikada. Pokušala sam da sapletem sebi glupu pletenicu, koja je na kraju ispala čudna, tako da sam je rasplela i na kraju kosu stavila u neobičnu punđu, koja i nije izgledala tako loše. Nanela sam na sebe malo šminke i pogledala sam se u ogledalo. To nije bila Everly, koju ja poznajem. Bio je to neko sasvim drugi. Devojka, koju sam videla u ogledalu je bila sređena i prelepa. Ne poznajem je takvu. Poznajem je kao bezveznu, običnu devojku bez stila, sa podočnjacima i bez osmeha. Ovo je bila moja druga strana.