[Druga knjiga serijala Inferno. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Prošlost ponekada nadjačava ljubav.❞
Taj Rus je čisto otelotvorenje opasnosti. Stajao je čvrsto, uspravno i strogo - odajući utisak kako ga niko ne može sputati u njegovim namerama. Fa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Upitao sam Boga: "Zašto me vodiš kroz nemirne vode?" Odgovorio je: "Zato što tvoji neprijatelji ne znaju da plivaju."
___________________________________________
"Zdravo sestro", započela je druga ja. Moja sestra. Moja nekadašnja druga polovina. Moja prošlost.
"Mogu li da uđem", nastavila je, pokusavajući da gurne nogom vrata kako bi ušla. Preprečila sam joj ulazak, priklanjajući vrata.
"Ne možeš. Nije moj stan i uskoro odlazim. Šta radiš ovde i kako si me u opšte našla?", hladno sam dodala, potpuno nezainteresovano za ikakav dalji razgovor od ovoga.
Što se pre bude vratila nazad, odnosno, što je pre budem oterala, to bolje.
"A da tako je! Naravno da nije tvoj stan i nisam to ni mislila. Ko ti je ovaj? Sponzor? Muž? Nemaš burmu vidim", začkiljila sam ka njoj. Nije se ni potrudila da prikrije zajedljivost, kao i uvek.
Bar se neko nije promenio.
"Odlazi odavde Kendra. Nema ovde ničega za tebe", opet sam pokušala da joj zatvorim vrata pred nosom ali je gurnula ruku između vrata.
"Prevalila sam tri hiljade kilometara zbog tebe Aleksija Monro Benet. Gladna sam, žedna, upravo sam poslednjih trista dolara dala recepcionaru kako bih ga podmitila da mi da broj stana u kome si odsela jer nena dozvolu da daje spisak gostiju! I zato...", zastala je, kako bi udahnula, "Bila bih veoma, ali VEOMA zahvalna kada bi me pustila makar da ti kažem ono zbog čega sam ovde. Onda ćeš ti odlučiti", dugo sam posmatrala svoju sestru bliznakinju u skoro iste oči kao i moje.
Njene su bile tamno plave, sa prošaranim crnim tačkicama, uvek pune života i energije. Dok su moje bile sive, zagasito svetle, čije su zenice bile okružene crnim oreolom. Moje su za razliku od njenih bike poslednjih godina veoma umorne. Zapravo, ne mogu da se setim kada sam zapravo poslednji put bila psihički i fizički odmorna.
Uzdahnula sam, prevrnula sam očima i otvorila vrata - sklanjajući se u stranu.
Kendra se tiho zahvalila, a zatim sagla na trenutak te podigla torbu sa leve strane i dohvatila kofer sa desne - na kome su bile napakovane još dve putničke torbe. Zapanjeno sam treptala kako unosi sve unutra i stavlja na početku ulaznih vrata.
Zatvorila sam vrata i okrenula se ka njoj.
"Vidim, toliko si me tražila da te nije mrzelo da vucaraš te torbetine sa sobom", mrsko sam odvratila, te nastavila niz hodnik.
Kendra, pomislila sam - uvek opremljena svuda sa svime.
Nastavila je niz hodnik za mnom, dok smo ulazile u dnevnu.
"Nema potrebe da se raskomoćuješ, i ovako se sada pakujem i odlazim", kratko sam odvratila, penjajući se niz stepenice do spavaće sobe. Nije mi promaklo to da je Kendra išla polako za mnom i odmeravala luksuz oko nas.
