[Druga knjiga serijala Inferno. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Prošlost ponekada nadjačava ljubav.❞
Taj Rus je čisto otelotvorenje opasnosti. Stajao je čvrsto, uspravno i strogo - odajući utisak kako ga niko ne može sputati u njegovim namerama. Fa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ja sam sama sebi sopstvena muza. Ja sama sebe najbolje poznajem. Ja sam osoba koja želi da napreduje.
-Orova Elena.
___________________________________________
"Pa gde si ti jebote?! Mislio sam da su te ubili! Masakrirali! Masakrirali pa zakopali na četiri strane sveta!!!", malo je reći da je Migel Del Mar vikao kada sam se pojavila na vratima njegove poslovne kancelarije, na prvom spratu kluba Spektra, koga poseduje.
"Prvo, smiri se. Vidiš dobro sam, ili sam bar bila dobro sve dok mi nisi probio bupne opne", prevrnuo je očima, besno ustajući sa kancelarijske stolice. Glasno je zaklopio lap-top dok sam ja zatvarala vrata i smeštala se udobno u fotelju preko puta njega.
"Smiri se prvo pa ćemo razgovarati", dodala sam, dok je zaobilazio sto, sedajući nasuprot mene.
"Miran sam."
"Ne bih rekla po pari koja ti izlazi iz ušiju", mirno sam dodala, još gore ga nervirajući.
"Leksi. Miran sam. Pričaj", zatim je dodao, "Gde si bila do sada? Znam za Genčevov napad na sigurnu kuću", Migelov dečji izraz lica poprimio je bore dok se mrštio, a plave su mu oči škiljile ka meni.
"Gde je Hektor? Obično se ne odvaja od tebe?"
"Dao sam mu mali odmor jer je podbacio na poslednjem zadatku", kratko je odgovorio.
Odmor? Migel nikada ne daje odmore svojim radnicima. Jedini odmor koji mogu da dobiju je rupa u čelu ili da budu biljke do života.
"Migele... šta si mu uradio?", obazrivo sam upitala, ne preterano brižno ali ni preterano ljuto ili uplašeno. Ne bi me bilo briga svakako, i da mu se nešto desilo.
"O, ništa što bi tebe trebalo da brine. Uskoro će se vratiti", lupio je dlanovima o svoja kolena, "A sada ne izbegavaj temu. Gde si bila?"
"Morala sam malo da se pritajim. Ipak, psihopata mi je za petama, a da sam odmah potrčala kod tebe, verovatno bi otkrila i tebe i čitavu ovu stvar", izgovorila sam polu-istinu.
Migel se malo zamislio, nakon čega je klimnuo glavom.
"Imaš pravo."
"Uvek imam pravo", ispravila sam ga a on je klimnuo.
"Ovako, imam jedan zadatak za tebe. Ali pre nego što to odradimo, prvo ću da te smestim negde na sigurno. Poslaću ljude da istraže Genčeva i mesto gde je odseo, kako bi znali gde se u kom trenutku nalazi. Tako ćemo ako krene u napad, moći da te zaštitimo", klimnula sam na to, dok je on ustajao i obišao sto pa počeo da traži nešto po fiokama.
"A predpostavljam da taj zadatak ima veze sa Agapovim", nazvala sam ga po prezimenu, kako ne bi Migel video bliskost. Iako njegov dečji izraz lica odaje neiskustvo, Migel je veoma inteligentan i shvatio bi da tu ima nečega.
"Tako je. U hodu ću da ti ispričam. Večeras napadamo", uzbudljivo je dodao.
"Napadamo?", osetila sam sopstvenu nesigurnost u dnu grla i pokušala da potisnem emocije od Migela.
"Da. Šta ti je Benetova? Nešto si izgubljena danas", namrštio se, dok je vadio neke papire, naizmenično me posmatrajući.
"Jedan manijak me juri da me ubije. Ima li nešto ubedljivije od toga, recimo?", slagala sam.
"Ne brini. Srediću sve. Ipak, ne mogu da priuštim sebi da izgubim najbolju među nama", osmehnuo se, a ja sam mu uzvratila mada prilično površno.
Pružio mi je papire sa informacijama preko stola, a ja sam ih uzela, mada ih ni ne pogledajući.
"Migele, je l možeš da mi doneseš čašu vode molim te... nešto mi se vrti", naslonila sam se rukom na sto, hladeći se drugom rukom papirima.
"Šta ti je, jebote? Jesi li jela nešto danas?", prišao mi je, uhvativši me za lakat ruke i spuštajući u fotelju. Odmahnula sam glavom i odgovorila:
"Već dva dana."
Mala laž nikoga neće ubiti; ali ja to u mom slučaju ne mogu da kažem.
"Sedi tu, sad ću odmah", rekao je i brzinski izašao iz kancelarije, a ja sam znala da mi je ovo jedina šansa. Brzinski sam ustala, obišla oko stola i zgrabila svežanj Migelovih ključeva koji su stajali pored lap-topa.
Izvadila sam kutijicu iz džepa, koja služi za uzimanje uzorka ključa. Prislonila sam ključ na crni, gumeni deo, utiskujući. U isto vreme sam zalepila samolepljivu providnu tračicu na mesto Migelovog sefa ispod stola, na deo gde se prislanjaju otisci prstiju. U roku od desetak sekundi, pokupila sam uzorke i strpala ih u džep, vraćajući ključeve gde su bili, zajedno sa kancelarijskom stolicom na mesto.
Baš u trenutku kada je Migel ušao u kancelariju, sekundu ranije sam se smestila na fotelju. Migel se pojavio sa sendvičem i flašicom vode u ruci.
U sebi sam odahnula iako sam znala da će me ovo koštati jednog dana.
***
"Evo", pružila sam Aspenu otiske ključa i prstiju, koje su mu bile potrebne.
"Dobro, ostalo je na meni", klimnuo je, uzimajući iz moje ruke. Iako smo se nalazili u njegovom stanu, u kancelariji, nije me sprečilo da ne pustim kutijicu do kraja pa je sada on držao jedan kraj a ja drugi.
"Nije dobro. Migel će kad tad da sazna šta sam uradila a ti pre toga moraš da ispuniš svoj deo dogovora", hladno sam rekla, a Aspen je nakon toga naglo cimnuo kutijicu, uzimajući me.
"Ispuniću. Ja nikada ne kršim reč", sigurno je govorio.
"Nadam se Aspene. Nadam se, jer ako ne ispuniš, ja sam jebeno mrtva."
