[Druga knjiga serijala Inferno. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Prošlost ponekada nadjačava ljubav.❞
Taj Rus je čisto otelotvorenje opasnosti. Stajao je čvrsto, uspravno i strogo - odajući utisak kako ga niko ne može sputati u njegovim namerama. Fa...
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Uvek sam više voleo ludilo strasti nego mudrost ravnodušnosti.
-Anatol Frans.
___________________________________________
Dva kamiona sa isporukom su prošla pored mene.
Čekala sam da se odalje nekih stotinak metara, nakon čega sam pokrenula crni reno clio i krenula trakom iza kamiona, ne paleći svetla. Bilo je opasno voziti ovakvim šumovitim putevima bez svetla ali rizik je uvek postojao i ja nisam mogla da dozvolim da me vozači uoče pre nego što ja to dozvolim.
Sa suvozačevog sedišta sam dohvatila telefon i iskuckala Hektoru poruku da je kamion prošao. To je značilo da se spremi u narednih deset minuta.
I na skretanju, usporila sam. Jer je dvadesetak metara ispred mene, kamion usporio i uz truckanje stao. Znala sam zašto.
Navukla sam crnu kapuljaču preko glave, sakrivši plavu kosu i ispod navukla crnu masku sa otvorom za oči i usta - poput onih sinoćnih što su nosili napadači u klubu, koji su tražili mene. Sva u crnom, bilo je nemoguće uočiti me u ovoj mračnoj šumi po zemljanim putevima.
Dohvatila sam napunjen pištolj iz pretinca i narepetirala ga. Onda dohvatila drugi i uradila isto. Sa pištoljima u rukama, izašla sam iz auta, ne zatvarajući vrata za sobom.
Ubrzala sam korak, taman da vidim svetlo farova automobila koji je preprečio put kamionima. Čovek koji je stajao autom na sred puta je sedeo naslonjen na haubu svog auta, sa mirno prekrštenim rukama na grudima. Znala sam da Hektor voli da se igra - ovo mu je bila još jedna zabava.
Nedaleko ispred njega bile su metalne bodlje rastrte po putu - tako je probušio gume na kamionima sa robom. Iza njegovog automobila nalazila su se bar desetorica naoružanih ljudi, obučenih u crno i sa maskama preko lica kako ih ne bi razaznali. Njihova automatska oružja bila su čvrsto uperena ka nama - odnosno ka kamionima.
Istog trenutka podigla sam pištolj u kamiondžiju za volanom, koji je uplašeno podigao ruke u vis u znak odbrane. Pokazala sam mu pištoljem da spusti prozor.
"Kako se zoveš?"
"A-a... Arčer Stju-u-uaart", mucao je, uplašeno.
Bez reči sa opalila pištolj, čiji metak ga je usmrtio hicem pravo u čelo. Vozačeva glava se strovalila na sedište pored a hitac se čuo daleko dublje kroz šumu, pod mojim trzajem u ruci. Neke ptice u blizini su uplašeno prnule krilima i nestale.
