[Druga knjiga serijala Inferno. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Prošlost ponekada nadjačava ljubav.❞
Taj Rus je čisto otelotvorenje opasnosti. Stajao je čvrsto, uspravno i strogo - odajući utisak kako ga niko ne može sputati u njegovim namerama. Fa...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
To unutra, to ti se sve vidi spolja.
___________________________________________
Kada sam stigla na recepciju zgrade u kojoj odsedam, čovek na recepciji mi je pokazao glavom ka desnoj strani recepcijskog stola. Omanja crna torba ostavljena poluskriveno na pločnik. Klimnula sam recepcionaru i pružila korak ka torbi ali je otvorila tek kada sam stigla u stan.
Bacivši ključeve na komodu u hodniku, skinula sam jaknu i bacila je preko stolice u dnevnoj sobi. Torbu sam spustila na kauč i sela, otkopčavši je.
Na vrhu se nalazio beli papir sa uredno obojenim mastilom u tri reda.
Sigurna kuća je u Bloku 47. Lozinka je ista. Usput, znam da si zatražila da nemaš telohranitelje, ali nisam mogao da izbegnem cimera. Najbolje će te ugostiti. Budi dobra i ostani bezbedna. -M.
Migel je nažvrljao na belom čistom papiru. Nisam mogla da zamislim o kome je reč ali budući da me šalje nekome na vrata, pretpostavljala sam da mu veruje. Ili joj veruje.
Dohvatila sam upaljač iz vazne i zapalila poruku, spustivši je u pepeljaru i ostavivši da gori. Pre nego što je poruka posula pepeo, spakovala sam ono osnovno od stvari što imam u priručnu torbu i zaključala stan te se spustila liftom u prizemlje. Pre toga sam skinula slike i informacije o Aspenu Agapovom i njegovih bližih ljudi i pocepala. Svaku sliku, svaki dokument sam iscepkala na najsitnije komadiće i otvorila klizna vrata terase. S obzirom da sam se nalazila na sedmom spratu zgrade koja je bila okrenuta ka moru - bacila sam sve preko ograde. Gledala sam kako jesenji vetar odnosi i poslednji papirić ka obali mora, odnoseći sa sobom i moju izdaju. Izlazeći iz zgrade, nabila sam kačket na glavu i mahnula prvom taksiju koji je naišao.
Prepoznatljivi žuti taksi je zastao a ja sam se poslednji put okrenula ka zgradi koju po ko zna koji put menjam tokom ovih godina. Od svoje osamnaeste godine nisam ostala na jednom mestu duže od dva meseca - to umori čoveka. Ubije čoveka. Unese depresiju.
Ponevši svoju tamu i depresiju sa sobom, smestila sam se na zadnje sedište taksija i dala adresu sigurne kuće koju mi je Migel obezbedio kako bi me sačuvao kao svog najboljeg terenskog radnika od neprijatelja koji je rešen da me ubije.
***
"Da?", grubi, hrapavi glas je zakrčao sa druge strane vrata.
Ulazna drvena vrata stana oronule zgrade su se otškrinula, zastavši na par centimetara jer ih je zaustavljao katanac na vratima. Pre otvaranja čulo se čangrljanje otključavanja nekoliko brava na vratima. Brojala sam ih - četiri. Katanac je bio peti.
Ko god da se nalazio ovde, vraški se pobrinuo da se provalnik dobro pomuči prvo oko vrata.
Naborano lice prosede glave izvirilo je polovično kroz prolaz vrata. Glava mu je bila u tami ali sam jasno razaznala sedu kosu koja je virila ispod kape nabijene na glavu. Umorne oči su sanjivo zatreptale, mršteći se.
"Šalje me Migel Del Mar", ukratko sam objasnila, izvadivši ruke iz kožne jakne.
"Lozinka?"
"Crveni vrabac 45", odgovorila sam uobičajenu lozinku za alarmirajuće stanje. Tačnije, svi koji rade za Migela imaju naredbu da ukoliko se nalaze u opasnosti izgovore ovu lozinku. Ona je bila alarmirajuće stanje.
Trenutak kasnije vrata na koja sam pokucala su mi se uz tresku zalupila ispred nosa. Namrštila sam se, pomislivši gde me je dođavola ovo Migel poslao. Trenutak kasnije, katanac sa druge strane je začangrljao i vrata su se otvorila. Na njima je stajao isti starac koji mi je otvorio vrata mrsko, ali sada je imao blagi osmejak. Mogla sam jasno da vidim izdžikljalo, koščato telo obavijeno tamnim bademantilom. Duža kosa mu je prekrivala bore na čelu.
"Izvoli uđi", pokazao je na unutrašnjost stana, "Ja sam Majkl. Ovaj... Gospodin Migel mi je najavio dolazak ali nisam očekivao da će biti ovako brz", govorio je sada uljudni starac dok sam ulazila u osenčeni hodnik. Zatvorio je vrata za mnom i za njegove godine se veoma brzo našao ispred mene, pokazujući mi rukom da pođem za njim. Pratila sam ga do dnevne sobe gde je uzeo ključeve okačene na zidu a onda sa tim svežnjem, zveckavo krenuo ka sledećem hodniku.
"Ja sam...", htela sam da se predstavim ali me je starac prekinuo.
"Ne. Ne zanima me ime. Što manje znam, bolje", klimnula sam, iako je starac išao ispred mene i nije mogao da me vidi.
Otvorio je vrata i pokazao mi da ga pratim.
"Spremio sam ti sobu. Malo pre smo prošli pored kuhinje kod dnevne sobe pa ako ti nešto treba, posluži se. Kupatilo ti je u sklopu sobe", objašnjavao je dok je otključavao vrata jedne od soba u dugačkom hodniku. Primetila sam da u ovoj staroj zgradi stan je veći nego što deluje.
Otvorio je vrata u gurnuo ih, otkrivši zatamnjenu sobu ustajalog mirisa.
"Najbolje što imam", jednolično je slegnuo ramenima, pravdajući se. Predao mi je ključ u ruke i pre nego što se okrenuo i nestao niz hodnik, dodao je: "Migelovo naređenje je da ostaneš ovde prva tri dana dok se situacije ne smiri. Za dalje će proslediti drugu adresu. I ne brini, ovde je bezbedno."
"Znam. Ne bi me poslao ovde da vam ne veruje", Majkl je mirno klimnuo i odšepao iz hodnika, ostavivši me u praznom hodniku.
Zakoračila sam u praznu sobu sa jednim krevetom i tamnim draperima navučenim preko prozora. Zatvorila sam vrata i zaključala bravu, izvukavši ključ. Navukla sam i katanac iznad brave i odaljila se, posmatrajući sobu u kojoj ću odsesti naredna tri dana.
U isto vreme proklinjala sam dan kada sam se našla u ovakvim poslovima. Ovo osećanje vratilo me je sedam godina unazad... na dan kada je sve krenulo naopako...
__________________________________________
Evo jedno poglavlje za još jedan položen ispit. 😊🤩 ljubim vas puno i uživajte. Potrudiću se da večeras stigne još jedno poglavlje. Uskoro se sprema svašta🤗
P.S. još malo pa 50k pregleda na Infernu ljuuuudiiiii🤩🤩🤗💖💖💖
