San nije mogao da mi dođe na oči a osećao sam umor koji mi je spuštao kapke dok su me inspektori budno gledali šetajući oko stola za koji sam bio vezan parčetom metala.
"Želite nešto gospodine Mayakovsky?", svakako su znali da treba da budu fini prema jebenom posedniku sveta.
"Da me odvežete i pošaljete jebenoj kući jer ću poludeti od brige", nisam siguran gde nalazim snagu za agresiju ali je svakako tu.
"Naše jedinice su stigle sa vašom braćom, gospođica James je na sigurnom iako je jednom našem službeniku pretila sa navodno svojim prezimenom Mayakovsky."
Njegove reči su mi donele olakšanje i bio sam siguran da sam se nasmejao, naravno da je dobro. A onda su me hladne misli ponovo ubile. Zašto je morala bilo kome da preti svojim položajem?
"Zašto je to uradila?", smireno sam spustio ruke na sto dok sam upozoravao inspektora da govori.
"Gospodine Mayakovsky", njegov uzdah je bio dovoljno očajnički i nisam imao potrebu da mu gledam oči koje su se nalazile u još gorem stanju, "Vaša verenica je usvojila dete."
Aurora je usvojila dete? Čije? Zašto?
Imao sam milion pitanja i video sam da niko u sobi punoj inspektora nema odgovor na njih, zato sam odabrao da ćutim. Skupljao sam snagu spustivši glavu na svoje ruke i pokušavajući da pošaljem misli što dalje od sebe.
"Gospodine Mayakovsky", probuđen iz jedinog trenutka mira za ovih dvadeset sati, ponovo sam pogledao isto lice ispred sebe, "Stigli su snimci vaših sigurnosnih kamera."
"Dakle?", podigao sam obrvu znajući da je pobedonosni trenutak tu.
Umesto odgovora dobio sam prizor svoje dnevne sobe.
26. april, noć
"Šta misliš ko si ti?", vikao sam gotovo panično na lice žene koja je znala samo da manipuliše mnome, "Gde je Aurora? Šta ste joj uradili?"
"Ne mogu da verujem da pričaš o njoj dok stojim ispred tebe Nikolai!", vriska je cepala moje uši i želeo sam da odem odavde, potrčim i spasem onu jedinu koju volim.
"Spusti jebeni pišolj Maria", bio sam joj za korak bliže kada je pucanj pocepao vazduh.
"Ubiće je! Izvadiće joj jebeno kopile i pustiće je da iskrvari dok je jebe!"
Njene reči su prošle kroz mene ranivši me više nego metak koji me je okrznuo. Moram da ih spasim, moram da budem brži. Tada sam izgubio sebe, razum, sve.
Potrčao sam, prolazeći okrutno biće ispred sebe i ne mareći za smrt trčao sam ka pištolju za korak bliže spasu ljubavi. A tada sam čuo pucanj, samo jedan. Taj pucanj je bio dovoljan da oduzme svaki šapat ovog sveta i oboji ga bojom krvi koja je bila svuda po Aurorinoj i mojoj dnevnoj sobi.
"Jebeno nećeš da umreš tu, nećeš", pao sam na kolena pred telom ove odvratne žene dok sam pokušavao da spasim njen život za koji nisam mario, "Nećeš umreti! Odvešćeš me Aurori!"
Krv je bila svuda, po podu, odelu, na meni.
Zvuk policijske sirene je prekinuo moju patnju a bes mi je obuzdan lisicama.
"Gospodine Mayakovsky, gde je pištolj?"
Sadašnjost
"Slobodni ste", lagani zvuk kvrckanja metala je probudio svaki deo mog tela i skočio sam pre nego što sam bio odvezan, "Izvinjavamo se na neprijatnostima."
Nisam želeo da gledam ove ljude i služam njihove lažne fine reči, znam gde sam želeo da idem i leteo sam ka tom mestu, ka njoj.
"Nikolai", uzvik koji se prelomio policijskom stanicom vratio mi je život i okrenuo sam se ka osobi koja je stajala na drugom kraju.
"Ljubavi", nisam ni primetio sekundu u kojoj sam se našao na drugom kraju hodnika dok sam grlio ceo svoj svet, "Jedina."
"O Bože, Nikolai", mogao sam da osetim tople suze na svojoj koži dok me je grlila lepše nego ikada u životu, "Dobro si, siguran si."
Verujem da je Aurora ove reči više ponavljala da uveri sebe da se probudila iz košmara koji je trajao celu večnost.
"Nikolai.. Ti.. Nisi?", znala je da je jebena psihopata umrla u našoj kući. Hvala Bogu pa je blago odmahivanje glavom bilo dovoljno da veruje da nisam ubica.
Stajala je ispred mene, živa i zdrava, pružajući mi osećaj najsrećnijeg čoveka na svetu dok su mi ruke prilazile našem detetu. Bile su na pravom mestu ali nisam osetio ništa.
Ništa.
"Nikolai...", više nisam mogao da joj vidim lice i tek sada sam mogao da vidim modrice kojima joj je telo bilo prekriveno, "Izgubila sam ga."
"Ja..", glas mi je nestajao dok sam se trudio da izgovorim i najgluplji izgovor. Moja jedina dužnost bila je da ih zaštitim i ja nisam uspeo.
"Izgubili smo ga", tada je sve postalo mrtvo, privukao sam ljubav svog života u zagrljaj nemajući snage da govorim.
Rasipajući komadiće slomljenog srca, iz Petrovih ruku kroz stanicu se preneo plač.
"Rora", video sam Petrove zabrinute oči i nisam obraćao pažnju na zavežljaj u njegovim rukama, "Ne plače samo kada je sa tobom."
Gledajući najsnažniju ženu sveta kako briše suze dok pruža ruke prihvatajući umotano ćebence misao mi je proletela kroz glavu, papiri za usvajanje.
"Niki, želim da..", udahnula je duboko prikrivajući suze, "Želim da upoznaš našeg sina, Igora."
"Mogu li?", pružio sam ruke detetu kome nije bilo suđeno da bude moje a bilo mi je potrebnije više od vazduha, "Nije fer da se zove po tvom dedi."
Izvukao sam poslednji atom sreće dok sam se osmehivao svojoj verenici ljuškajući zavežljaj u rukama.
"Pa, prezivaće se po svom ocu", njen umoran osmeh bio je dovoljan da me ubedi da će sve biti u redu i nakon ovog smrtnog dana.
"Igor Mayakovsky", nežan glas koji je izgovorio to ime ubedio me je da iako sam izgubio puno nisam izgubio sve. Ljubav je i dalje tu, spremna za novo sutra.
Aurora je i dalje tu, spremna za zauvek, ovaj put sa našim sinom u rukama.
"Možemo li da odemo odavde?", umoran Lavov glas se otegao čekaonicom, "Sve postaje sivo."
"Dođi", poljubio sam Auroru u čelo nemajući snage da se ni za trenutak odvojim od deteta, "Idemo u našu zgradu."
"Onu sa tri lifta?", njen umoran osmeh govorio je Lavu i Petru da dalje možemo i sami.
"Baš taj, sa tri lifta", osmehnuo sam se, izlazeći na sunce svestan da odlazimo prvoj kući koju smo nazvali našim domom.
YOU ARE READING
OKRUTNA MOĆ
RomanceAurora James je devojka od milion dolara. U svakom trenutku, biti u njenoj koži je poželjnije nego mesto u raju. Nikolai Mayakovsky je jedan od direktora firme od milion dolara. U svakom trenutku, njegov sef je poželjniji od najčuvanijeg blaga Cart...
