OKRUTNA MOĆ

Žene

Zbunjeno gledam Nikolaia dok prepuštam njemu da odgovori na pitanje svoje majke jer zapravo ni sama nisam baš sigurna šta smo.

Vidim da me oči njegove majke zadovoljno promatraju čak i ako stojim polu gola u vrtu njegove vile.

"Majko ovo je Aurora James", Nikolai napokon izgovara dok gleda u svoju majku a onda topao pogled skreće na mene, "Aurora ovo je moja majka, Nadia."

Nisam sigurna da li želi da se rukuje sa devojkom koja na sebi nosi samo majicu ali joj svakako pružam ruku.

"Drago mi je", osmehujem se jednim od svojih najlepših osmeha i vidim da je i njoj drago jer me gleda očima punim zadovoljstva dok mi srdačno steže ruku.

"Niki, zaboravio si na porodični ručak?", Nadia skreće pogled sa mene na svog sina i on bledi.

"Jebote", naglo se grize za usnu kad opsuje a onda se nevino smeši, "Mislim, nisam zaboravio."

Naravno da jeste.

Okreće se ka meni i panično vrtim glavom nakon što vidim da je već spremio zadatke za mene.

Ne znam da funkcionišem sa porodicom, nemam funkcionalnu porodicu.

Nikolai ima oca, majku, dva brata i sestru, Petrovu ženu i Viktoriyinog muža, o da li sam spomenula i njihovu decu?

To je previše ljudi za nekoga ko se nedeljom čuje sa majkom i prvog ponedeljka u mesecu sa ocem.

"Ljubavi, stavićeš sve na sto?", ljubi me u čelo i čini mi se da će njegova majkada vrisne od sreće.

Sečem ga pogledom i još jednom me zove "ljubavi". Zašto mi radi ovo? Nismo čak ni zajedno, samo smo se jednom pojebali na haubi Mustanga iz '69, to je to. Kraj.

Otvaram usta da mu odbrusim ali mi pogled njegove majke upada u vidokrug i umesto bujice uvreda samo mu izgovaram kako je sve već skoro spremno i odlazim da se obučem.

"Slobodno je?", čujem nežan glas sa teškim ruskim akcentom, okrećem se ka vratima i opet ostajem oduševljena lepotom žene koja je predamnom.

"Naravno", osmehujem joj se i okrećem se da zakopčam haljinu koja se magično pojavila u ormaru.

Nadia mi prilazi i prevlači rajfešlus uz moja leđa, gledam se poslednji put u ogledalo a onda se okrećem ka njoj. Pre nego što uspevam da se zahvalim hvata me za ruke i vuče na krevet, opijena njenim nežnim glasom i svilenim rukama, sedam.

"Želim da ti se zahvalim", govori ozbiljno, čelično, "Kao žena i kao majka."

"Meni? Zašto?", zbunjeno je gledam tražeći bilo kakav trag rešenja ove zagonetke na njenom licu.

"Sačuvala si ga."

"Ja sam šta..? Koga?"

"Aurora", ovaj put, glas joj je nežan poput dodira, "Mogla si da kažeš da je bio sa tobom, mogla si da spaseš sebe ovolikog bola", tužno gleda ožiljak preko moje usne, "Ćutala si. Svojim ćutanjem si spasila život mog sina. Da su ga našli... Njegova krv bi bila u svakom delu tvog stana."

Njene reči me bude iz ušuškanosti ove lepe vile i proteklih nedelju dana mi munjevito leti pred očima.

"Vi.. vi znate?", naravno da znaju.

Prolazi rukom preko moje kose i taj dodir mi je nepoznat, izgleda skoro kao majčinska ljubav.

"Večno smo ti dužni", vidim suze u uglovima njenih očiju dok se vrata ponovno otvaraju.

"Nisi čak ni stavila veo a već si mi rasplakala majku", žena vatrene kovrdžave kose nam energično prilazi "Viktorya Alexandrovna."

Privlači me u zagrljaj i pušta me na moj slab uzdah i razdvajanje njene majke.

"Auro..", želim da izgovorim ali me prekida njen vrckav glas.

"Žena koja je udarila čekićem u glupu glavu mog brata i pomutila mu razum", osmehuje mi se i dodaje, "Večno smo ti zahvalni."

Želim da im kažem da ja zapravo nemam ništa sa ljubljenim sinom i bratom ali ne želim da budem ta koja će slomiti srce ovako divnim ženama, zato nastavljam sa glumom.

"Mama", čujem vrisak iz hodnika i ubrzo vidim plavu devojčicu sa puno kovrdžave kose poput Viktoryne kako utrčava u sobu, "Ujka Niki neće da mi da pištolj da pucam fazane a Vitji je dao".

Plačan glas me je rastužio do neba i želim da dam ovom detetu brda fazana a čak je i ne poznajem.

"E ima da da tri puške a ne jedan pištolj", nesvesno govorim i sve žene u prostoriji okreću pogled na mene.

Natasha se stidljivo sklanja iza svoje mame i ja joj se osmehujem dok se spuštam ispred nje, gutam bol u rebrima jer trenutno želim da nasmejem ovo dete, ne da se previjam po podu.

"Ja sam Aurora", pružam joj ruku i ona je stidljivo hvata, "Ti mora da si Natasha?"

Na moje pitanje potvrdno klima glavom i osmehujem joj se.

"Ti si ujkina žena?"

Pitanje me zatiče i blago otvaram usta ali iz njih ne izlaze reči.

"Nije još", Nadia me spašava agonije od pitanja postavljenog od strane petogodišnjeg deteta, "Ona je ujki kao tebi Lazar."

Nadam se da ovo dete i taj mali Lazar ne rade ono što radimo ujka i ja, iskreno se nadam.

"Dakle hoćeš fazane?", ustajem i pružam joj ruku.

"Hoću pušku.", podiže nosić poput princeze i mami mi osmeh na lice.

"Onda idemo po prokletu pušku."