Penjala sam se uz stepenice svog novog ruskog doma dok sam gledala svu hranu na tacni. Još uvek se nisam navikla na veličinu zamka u kojem sada živim i još uvek mi teško pada razdaljina moje sobe do kuhinje. Išla sam polako i pažljivo pazeći da ništa ne bude prosuto jer bi me čišćenje svih ovih stepenica ubilo. Pružila sam korak krećući se ka svojoj sobi kada su moje namere otkrivene.
"Doručak u krevetu?", Lav mi se iskezio zakopčavajući košulju.
Možda sam mogla da ugostim sve Mayakovske bez Lava i Petra? Ne, bez njih nije isto.
"Gladna sam", pokušavala sam da izbegnem deo gde budim njegovog brata i nakon što ga nahranim imam ga celog.
"Tako mi je žao što ćeš biti debela", kezi mi se, "Mogla si da budeš model."
"Lave zahvali Bogu što držim ovoliki poslužavnik u rukama", smejem mu se dok pokušavam da ga šutnem nogom.
Lav mi uzvraća osmeh i spušta brižljiv poljubac na moj obraz dok silazi niz stepenice.
Kako ih ne voleti?
Tiho otvaram vrata svoje sobe i spuštam poslužavnik na sto okrećući se da zatvorim vrata.
"Gde si nestala?", znala sam da je u sobi ali ne znam zašto sam odskočila od vrata izazivajući njegov smeh.
Nikolai je bio naslonjen na vrata kupatila pridržavajući se sa kvaku i savijajući se od smeha.
"Kakva je to reakcija, pobogu?", seda na pod i spušta gravu u svoje ruke dok mu se telo trese u nejednakim napadima smeha.
"Nikolai prepao si me, nije smešno", pokušavam da se durim iako je njegov smeh zarazan.
Smeje se dok ustaje i skače od vrata kupatila, glumeći mene od pre par minuta.
"Đubre", udaram ga rukom o stomak i bacam se na krevet.
"Ljubavi", smeje se i leže pored mene dok me privlači uz svoje polunago telo grleći me.
"Ne želim tvoju ljubav", smejem se dok okušavam da se izvučem iz njegovog zagrljaja, "Skloni se."
"Ti možda ne ali moje dete da", osmehuje mi se dok mi ljubi kožu.
Nisam sigurna da je svestan ali njegove reči mi tope srce i istopljeni delovi izlaze u vidu suza.
"Aurora nešto sam pogrešno rekao?", nežnije me grli gledajući me u oči.
"Mislila sam da ćeš nas ostaviti a ti si tako sladak", moj plačni glas zvuči poput jauka bolesne krave ali kasnije će me biti sramota, "I napravila sam ti iznenađenje, donesi ga."
"Da donesem sebi iznenađenje?", pokušava da se ne nasmeje dok ustajem da izduvam nos.
"Nikolai volim te", jecam dok odlazim u kupatilo, "Na stolu je."
"Priznaj ko ti je sve ovo napravio", očigledno je pronašao poslužavnik pun hrane.
"Ja sam sama", brišem oči od suza dok se vraćam u krevet na kome već stoji poslužavnik.
"Znači ako se otrujemo?", kezi mi se, baš poput Lava.
"Počeću opet da plačem", tužno ga gledam iako nisam tužna.
"Uh", smeje mi se i utrpava mi kroasan u usta.
Mislim da ludim, da postajem manična. Jedem kroasan i osećam da mi se srce ponovo topi, samo što ovaj put ne izlazi u obliku suza već u obliku zadovoljnog osmeha koji mi prekriva lice. Nisam bila luda, dobro je, samo sam bila gladna.
"..i dobro?", tek sada shvatam da je Nikolaiev glas prekinuo moja razmišljanja.
"Molim?", podižem pogled ka njemu dok uzimam borovnicu. Uh, ove prelivene jagode pored uopšte nisu loše.
"Jesi me slušala?"
Sad jesam.
"Jesam", upućujem mu svoj najlepši osmeh dok uzimam i prženu slaninicu.
"Šta sam poslednje rekao?", o bože deo gde sam merkala sok. O čemu je uopšte govorio? Slaninica.
"Pitao si me da li sam te slušala", kezim mu se dok se izvlačim iz ovog malog problemčića u kome sam se našla.
"Aurora odvratna si", Nikolai mi se osmehuje dok baca igračkicu na mene.
"Ne gospođicu Gicu", vilica mi pada na pod dok gledam ovo nasilje nad igračkom mog detinjstva, "Mislila sam da je zauvek izgubljena."
"Ta stvar ima ime?", dobro možda sam malo luda.
"Naravno da ima ime", podižem je sa kreveta i okrećem je ka Nikolaiu, "Gospođica Gica."
"Možemo ćerku da nazovemo tako", smeje se dok gleda moje zaprepašćeno lice.
"Nikolai, uz dužno poštovanje", stavljam ruke na uši gospođice Gice, "Ćerka mi se neće zvati Gica."
"Mislio sam da ste ti i gospođa vezane", pokazuje na igračku pa na mene dok mi se kezi.
"To je formalan prijateljski odnos u kome ne dajemo deci imena jedna po drugoj", ozbiljno podižem obrve dok Nikolai pokušava da zadrži smeh.
"Čula te je", ubacuje komadić ananasa u usta dok prstom pokazuje na Gicu.
"Ne nije, držim joj uši", prevrćem očima ne sklanjajući ruke.
"Rekla mi je da jeste", sleže ramenima.
"E pa meni je rekla da si jadnik", pobedonosno govorim dok gledam kako jastuk odskače od Nikolaievog lica, "A sad mi vrati jastuk."
Pružam ruku i vidim da mi jastuk neće biti vraćen u miru. Skačem sa kreveta i trčim ka terasi dok vrištim poput deteta, hladne pločice terase mi ubrzavaju korak ali me Nikolaieve ruke oko struka potpuno usporavaju dok me podižu.
"Aurora dobro si?", gledam zabrinuto lice moje majke i Nikolaievih roditelja dok crvenim poput paradajza od srama.
"Oh samo je bezobrazna", Nikolai im dovikuje dok mu očima pokazujem da me nosi nazad u sobu.
"Siđite na doručak", čujem dovikivanje moje majke iz vrta.
"Samo trenutak", Nikolai joj uzvraća dok spušta usne mom uhu i šapuće mi, "Za tebe imam drugačiji doručak."
Ježi mi kožu dok mi napinje nerve.
Gladna sam, poslastica je on.
ESTÁS LEYENDO
OKRUTNA MOĆ
RomanceAurora James je devojka od milion dolara. U svakom trenutku, biti u njenoj koži je poželjnije nego mesto u raju. Nikolai Mayakovsky je jedan od direktora firme od milion dolara. U svakom trenutku, njegov sef je poželjniji od najčuvanijeg blaga Cart...
