Arogantno savršenstvo #2

15. Poglavlje

Kako je večer odmicala tako je Luka shvatao da ga ova žena dovodi do tačke ključanja.

Bila je tako neobična ličnost, ponekada bi djelovala potpuno opuštena i direktna, a ponekada bi prestajala da priča krijući se iza te simpatične zamišljene fasade, da se često pitao kuda bi joj te misli odlutale.

Bila je veoma inteligentna, njeni prijedlozi za unapređenje klinike su zapravo bili odlični.

Vidilo se da obraća pažnju na detalje i da ima mnoštvo ideja koji bi im zapravo donijeli veliki napredak.

Uživao je u svakom minutu provedenom u njenom društvu, a ako je suditi po njenim sjajnim očima i tonu glasa, i ona je u njegovom.

-"Lidija, nisi mi rekla otkuda to da si izabrala ovaj posao kao svoj poziv ?"

-"Pa rekla bih da volim pomagati drugima, i da mi je cilj da budem još bolja doktorica sa svakom godinom rada."

-"Rekao bih da ste vi izuzetno dobra doktorica i sada, a ako nastavite tako da napredujete, ima da preuzmete moju poziciju čak i prije nego se naviknem na nju."

-"Laskate mi, rekla bih da je ova pozicija i više nego odlična. Preskočila sam neke stepenike od kako ste vi došli."

-"Rekao bih da ste odavno trebali da preuzete tu poziciju, samo neke osobe nisu željele da vam daju šansu koju očito zaslužujete. Nego možda je zaista dosta priče o poslu. Možda bi mogli da mi kažete nešto o sebi."

-"Možda mi je neprijatno da sa šefom pričam o temama nevezanim za posao."

-"Zašto, ne vidim ništa loše u opuštenom razovoru. Evo počni prva, možeš da me pitaš šta te zanima ?"

Lidiju je zbunjivao smjer u kom se odvijao ovaj razgovor, ali njen mozak je ponovo izlanuo prvo što joj je bilo na umu

-"Jesi li oženjen ?"

Njen šokirani izraz lica na ono što je upravo rekla samo ga je još više zabavljao. Kao da su se u njoj borile dvije ličnosti, jedna povučena koja pazi šta govori, i ona prava koja kaže sve što misli pa kud puklo.

Dopadala mu se ova druga jer je to zapravo i bila ona

-"Ne, nisam oženjen. I nemam djevojku. A ti ? Da li je već neko osvojio srce inteligentne doktorice?"

Izgleda da joj se njegov odgovor veoma dopao, jer joj je osmjeh obasjao lice. Nije znala da skrije reakcije tako dobro kao neke osobe koje je poznavao, za promjenu, ovakva djevojka je bila ono što mu je potrebno.

-"Ne, nije niko."-odgovorila je.

-"E pa onda, da nazdravimo u to ime."- rekao je podižući čašu, i smješkajući se na isti način kao i ona.

Ako se njoj dopadalo što nema nikoga, definitivno se to dopadalo i njemu.

Kucnuli su se i ispili ostatak pića iako je on samo razmišljao o tome kako bi volio da tako provede još mnogo večeri u njenom društvu.

Mnogim uspomenama iz svoje prošlosti je želio da okrene leđa i završi sa njima, da nastavi dalje.

Bilo mu je dosta osoba koje te gledaju u lice i lažu, a onda ti zabiju nož u leđa.

Nije mu trebalo još jedno poniženje, niti izdaja.

Želio je nekoga poput doktorice preko puta njega, otvorena, iskrena, u nemogućnosti da sakrije osjećanja i laži.

Sve joj se jasno ocrtavalo na licu, svaka emocija, svako mišljenje, a i bila je tako brzopleta na jeziku da je bio siguran da i sve ono što bi željela da mu sakrije izletilo bi joj kad tad.