Prva Ljubav ❤ (ZAVRŠENA 📖🔚)

40. poglavlje: Prevario sam te...

Januar.

Lydija P.O.V.

Iako je januar, snijeg se otopio. Mrzim zimu bez snijega. Sve je nekako tmurno, a kiša svako malo pada, pa stane.

Zadnji dani škole su bili pri kraju, tačnije, još sutra idemo i onda slijedi zimski raspust. Moje ocjene su bile grozne. Nisam uspjela popraviti sve negativne, tako da ću ih imati iz više predmeta. Nisam nikom govorila o tome, ali meni samoj je bilo jako teško zbog toga.

Zadnjih dana, nisam dobro, ali borim se. S Johnom stvari nisu kako sam očekivala da će biti. Nismo se vidjeli sve ove dane, a malo se i čujemo. Kako kaže, zauzet je školskim obavezama. Nema veze. Strpljiva sam. Neću ni da mu smetam.

...

Sljedeće jutro...

Budilica je zazvonila na mom noćnom ormariću, te me tako probudila iz dubokog sna. Proškiljila sam na jedno oko i izvukla ruku ispod pokrivača kako bih ugasila taj iritantni zvuk.
Protrljala sam lice dlanovima i ustala.

Ušla sam u kupaonicu i prepala se same sebe... Duga kosa je bila raščupana, kao da je bomba u njoj eksplodirala.

Otuširala sam se, oprala zube i našminkala. Stavila sam mnogo pudera, kako bi mi izdržao cijeli dan. Danas poslije 18h trebam da se nadjem s Johnom, konačno.

Spremila sam se i otišla u školu.

Cijeli dan sam bila uznemirena i uzbudjena. Čula sam se Johnom, dogovorili smo tačno vrijeme. Nisam mogla dočekati.

...

Približavalo se 18h, a iznenada, nebom su sjevnuli gromovi i kiša je počela da pada kao luda. Stojala sam na školskom hodniku i promatrala kroz prozor kapi kiše kako se razbijaju o pod. Osjećala sam neki nemir u sebi, a nisam ga znala definisati. Nešto mi je stezalo grudi, a nisam znala šta je.

"Saro... On noćas neće doći...", okrenula sam se prema njoj, dok je ona nešto preturala po torbi.

"Ko?"

"Kako ko? Pa John... Neki glas u meni mi govori da neće doći...", tužno sam rekla.

"De molim te šuti i ne pričaj gluposti. I da, taj glasić u tebi, molim te, uguši ga, nije ti prijatelj!", izmamila mi je osmijeh na lice..."Normalno da će doći , ne brini...", zagrlila me...

Otišle smo u kafeteriju. Sjele smo za poseban stol, jer su se Sara i Benja nešto porječkali, a njih dvojica su bila malo dalje od nas... Čekala sam Johnov poziv...

John P.O.V.

Držao sam mobitel u ruci, a suze su tekle niz moje obraze. Vidi ti mene, muško pa plačem? Puj, nikakvo ja muško nisam!

Tipkao sam poruku, a svako slovo koje sam pisao mi je jače stezalo grudi.

Znao sam kad to pošaljem, da više nema nazad... Znao sam da na kocku stavljam sve što imam i što volim. Ali... Iako sam znao, morao sam to uraditi.

Sve ove dane, nisam maknuo iz kreveta. Jedino o čemu sam razmišljao, bila je Lydija.

Ta Lydija, to nevino, čisto i neiskvareno biće... Ta mala ljepota, ta žena i djevojka u isto vrijeme. Moja princeza... Jedino je bila ona u mojim mislima.

Šta ja, ovakav, radim pored nje?

Bila je čista, neisprljana, sakrivena od muških pogleda i dodira. Nikad mi nije dala svoje tijelo, ali bila je opet moja cijela. Ružin pupoljak...

A ko sam ja? Jedan običan gad! Neko ko se prodao uz par čaša vina, i za jedno, prljavo, žensko tijelo?

Prodao sam nju, njenu ljubav... Izdao sam nju, njenu dobrotu... A obećao sam joj. To je bilo ono najgore. Obećao sam da je nikad neću prevariti i slagao sam...

Kako sam mogao? Zašto sam to napravio? Ne znam... Nemam odgovora. Ali nemam ni hrabrosti, a kad razmislim, nemam ni prava, da je i dalje lažem... Zaslužuje nekog ko će da je voli kako treba... Ne nekog kao što sam ja... Ja sam neko ko ne zna voljeti...

S toga, od danas, ova poruka mijenja sve...

Benja. Ja sam, John.
Molim te, poruči nešto za mene Lydiji. Reci joj da danas ne mogu doći. Ne, reci joj da neću doći, ni danas ni više nikada. Reci joj da je s nama gotovo.I molim te, neka me više ne traži.

To je to. Nema više povratka. S ovim sam presudio. Od danas, ja i moja princeza se rastajemo...

Lydija P.O.V.

Benja je prišao za naš sto, a Sara je postala kao luda...

"Molim te, Lydija, poruči dotičnom da s njim nemam o čemu da razgovaram...", okrenula je glavu na drugu stranu, baš poput malog djeteta kad se duri.

Okrenula sam se prema Benji s namjerom da mu to kažem, a on je odmahnuo rukom.

"Gospodjice, nisam ni došao s tobom da razgovaram. Ti me ne zanimaš ni sekunde...", krajićkom oka pogledala sam u nju i vidjela da su je Benjine riječi slomile... "Lydija, ovaj došao sam jer moram tebi nešto reći..."

Istog momenta sam znala šta se dešava...

"Javio ti je da neće danas doći, je li tako?", tužno sam upitala...

"Ne samo to... Evo, pročitaj poruku...", pružio mi je svoj mobitel.

Dok sam čitala tu poruku, tako jasno i okrutno napisanu, oči su mi zasuzile.

"U redu je Benja, hvala ti...", tiho sam rekla.

"Lydija, ne znam šta da ti kažem... Ako ti mogu kako pomoći..."

"Šta je bilo Lydija? Šta je napisao?", Sara se ubacila u razgovor, kad je vidjela moju reakciju i bolno lice.

"Ništa, ne brinite... Sve je OK... ", jedva sam izustila... " Idem malo na zrak.."

"Lydija, čekaj idem s tobom...", počela je da kupi naše stvari, ali sam ju zaustavila.

"Ne, molim te, nemoj. Samo želim da malo budem sama...", izišla sam iz kafeterije na hladni zrak.

Suze su mi lile niz lice, dok sam stojala naslonjena na vrata. Zašto opet? Zašto mi ovo radi? Da se makar usudio pa meni napisao... Nije ni to mogao...

Brzo sam natipkala njegov broj i nazvala ga... Nisam htjela da na tome ostane... Moram saznati šta se dešava...

"Halo?", s druge strane se začuo njegov hrapavi glas...

"Zašto mi opet isto radiš? Johne, šta je sad? Molim te, objasni mi...", šutao je...

"Dovraga, daj reci nešto...", suze su lile niz moje lice...

"Lydija, ne otežavaj mi.. Shavti me... S nama je gotovo... I to je to... "

"Kako gotovo.. Do jučer je sve bilo OK, šta je sad odjednom? Ne mogu shvatiti...", urlala sam kao luda.

"Lydija, molim te, pusti.. Prihvati da je kraj i to je to...", bio je tako hladan.

"Ne mogu dovraga, reci mi šta se dešava?"

"Dosta, prevario sam te! Bio sam s drugom, je li sad shvataš? Jesi sad zadovoljna??? ", dreknuo je, čini mi se iz sveg glasa...

Ostala sam bez daha... Grudi su mi se stegle, a srce, na tren, kao da je stalo. Ruka s mobitelom je sama kliznula niz moje lice. Spustila sam pogled na mobitel, još je poziv trajao. Prekinula sam ga i sručila se na pod.

Kiša se slijeva niz moje lice i tijelo, jecala sam od tuge koja je odjednom ušla u moju dušu.

I dan danas ne znam ko je taj dan više plakao, nebo ili ja ?