Prva Ljubav ❤ (ZAVRŠENA 📖🔚)

14. poglavlje: Gotovo je

John P.O.V.

Ljetni raspust je prebrzo prošao, a par dana je ostalo do početka, nove, školske godine. Bili smo svjesni oboje da kad škola krene, nećemo se moći stalno vidjati. Obaveze kad nas uzmu pod svoje, različito vrijeme nastave, bit će teško uklopiti se u to.

"Neće biti baš lako nam!", rekla je uvijajući pramen kose prstom. "Nećemo se često vidjati, dok s druge strane... Ta Kim... Ona će te gledati svaki dan.", kolutnula je očima.

Uhvatio sam ju rukama oko struka i povukao sebi. Spustila je glavu na moja prsa, bila je tako krhka. Poljubio sam ju u čelo.

"Ona može samo to, da me gleda. A ti me imaš, mene, moje tijelo, moju dušu, sve moje.. I nemaš čega da se plašiš. Princezo, ja sam tvoj, samo tvoj!", nosom sam pomazio njen.

Nasmiješila mi se i pružila mi najljepši prizor koji sam mogao da gledam. Ništa nije bilo ljepše od njenog osmijeha.

Najednom, izmogoljila se iz mog zagrljaja...

"Zaboravila sam ti reći, večeras sam dogovorila s društvom vani, valjda ti ne smeta?"

"Što bi mi smetalo? I ja ću onda sa svojima, pa možda se sretnemo, a i red je da te upoznam s njima!" , trudio sam se da ne primjeti moje negodovanje.

"Hoće li i ona biti tu?", namrštila se.

"Ne, ne vjerujem.", opet se vratila u moj zagrljaj...

"I bolje ti je. Nju neću da vidim pokraj tebe, više nikada!"

19:00

Nije mi baš bilo drago kad je danas rekla da će s društvom, ali dobro. Nisam joj mogao ništa reći. A i nije mi bilo jasno, što će s njima, za dva dana će škola, gledat će ih svaki dan.

Ali ne znam što se čudim, tu je ista kao ja, prijatelji su joj na prvom mijestu.

Obukao sam farmerke i bijelu košulju. Obuo tenisece , te sjeo na motor. Prije nego krenem moram nazvati Codyja, da vidim gdje se nalazi društvo...

Lydija P.O.V.

Letala sam po sobi na sve strane. Sranje, ništa nisam stigla. Ne znam koji mi je bio pa odlučih noćas da se sredim. Sara je zvala bezbroj puta, nisam joj se stigla ni javiti. Kakva je, očekujem je za koji minut da dodje po mene da vidi šta se dešava.

I da, ubrzo se začulo zvono na vratima, to je ona...

"Ko si ti, i šta si uradila s mojom najboljom prijateljicom?", povikala je čim sam joj otvorila vrata. Gledala sam u nju zbunjeno...

"Znala sam da ne valja, idem da se presvučem...", nevoljko sam prebacila preko usana, ali ona me uhvatila za ruku.

"Ne!", povikala je glasno. "Lydija, predivna si! Čemu to sve?", lukavo se nasmijala, zbog čega sam poprimi crvenu boju u licu.

"Pa ne znam... Večeras će biti s društvom... Možda ih upoznam... A i bojim se da će ta Kim da bude u blizini...", tužno sam rekla.

"Tako i treba. Neka vidi šta ima kraj sebe! Jesi gotova, idemo li sad?"

"Da. Fale mi samo još neke sitnice..."

John P.O.V.