𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

52. "Jel sad tvoj red?"

Aleks pov

Prošlo je 5 dana kako smo ovde. Za isto toliko počinje prvenstvo. Odigrali su jednu pripremnu utakmicu, skladno deluju, baš kao što ekipa treba da izgleda. Pratila sam ih i inervjuisala ovih dana i čini mi se da je atmosfera u ekipi stvarno odlična.

Dušan se malo dozvao i ne ide po hotelu više kao tužna vrba. Šuška se ovih dana da mu se povreda idalje nije zalečila. Naravno da smo mi novinari koji saradjujemo sa FSS-om zamoljeni da tu vest ne izbacujemo. Ali imate naše kolege koje i ne poštuju baš kodeks našeg posla. Ta vest ne ide nikome odavde u prilog, već isključivo samo našim protivnicima.

Srbija - Brazil 24.11.2022.

Izgubili smo protiv Brazila 0:2. Nije baš rezultat koji smo očekivali, ali ekipa Brazila važi za jednog od favorita, imamo sreće što nije bilo više lopti u našem golu. Momci su malo smoreni ali već razmišljaju o sledećoj utakmici.
Po povratku u hotel imali smo večeru. Uspela sam da uhvatim Dušana da malo pričamo. Priznao mi je da ga idalje povremeno boli ali da nije ništa strašno. O Tari ne misli, bar se trudi da je tako. Srce, malo mi ga je čak i žao. Moram večeras Tari da javim da se ne brine oko njegove povrede. Kad je izašla ta vest odmah me zvala da proveri jel istina.
Srodne su duše samo da shvate to oboje. Izgleda previše jako udaraju tu loptu glavom.

Tara pov

Sedimo Jelena i ja i gledamo utakmicu. Povremeno psujemo a onda hvalimo naše igrače. U šeasnaestercu nam takva promaja duva čudi me da nije bilo više golova.
Malkice sam poskočila kada je Dušan ušao u igru. I naravno svaki put kad su ga prikazali u kadru. Svidja mi se što se ošišao. Zašto mi je sada još lepši i privlačniji, želim ga sad i odmah, pa čak i ovako znojavog.
Po završetku utakmice Aleks mi je javila da ne brinem oko Dušanove povrede. Nije ništa strašno. srećom, mediji ko mediji opet preuveličavaju. Opet previše brinem i mislim o njemu. Nije dobro.

"Taraaa! Udariću te! Znam tačno o čemu sad razmišljaš."

"Ma nije!"

"Aha kako da ne..."

Jelena je otišla kući a ja sam legla da spavam, moram na trening ujutru.

Sutra

Ulazim na parking trening centra i vozim ka svom parking mestu.
Na radiju je krenula pesma Tanje Savić "Tako mlada", Dušan je stalno pevuši ne mogu da je izbacim iz glave.
Zabola sam i nisam gledala ispred sebe. U sekundi sam zakočila kad sam opazila muškarca da mi prelazi put.
Kad sam uvidela ko je, bolje da nisam kočila.

"Sad je na tebe red da me udariš jel?"

"Izvini Marco... "

Zanemela sam, shvatila sam da ga od one noći nisam videla, nisam mu čak ni poruku pustila da mu se izvinim i u svoje i u Dušanovo ime.
Idalje ima malu modricu ispod oka.

"Ja... glupo mi je jako što se ovako srećemo... Pogotovo posle-"

"E nemoj, nisi ti kriva ništa. Ja sam preterao, popio sam opustio se i možda sam prešao granicu."

"Izvinjavam ti se u Dušanovo ime. Razumeću ako ne želiš više ikad da me vidiš."

"Naprotiv, mislim da mi duguješ hahahaha! Oprostiću ti pod jednim uslovom."

"Reci šta god. Stvarno želim da ti se iskupim!"

"Da odemo na večeru pomirenja."

Sad me baš iznenadio. Kakva crna večera!?

"Um sad... ne znam..."

"Razmisli pa mi javi, može?"

"Okej..."

"Vidimo se Tara."

Namignuo mi je i produžio gde je pošao. Mogla sam samo preko ramena bez okreta da ga posmatram kako odlazi.
Zvuk sirene od auta koji je iza mog me trgao. Vratila sam se u kola i uparkirala se.

Na treningu sam bila malo dekoncentrisana. Dobro ne baš malo, toliko sam bila isključena da sam umesto centaršuta dobila direktno loptu u facu.
Trener je svatio da nešto ne štima samnom danas pa me poslao ranije ba tuširanje.
Sedela sam u svlačionici i presabirala se malo.
Šta to radim sebi? Dozvoljavam da mi muškarci pomute mozak. Prvi onaj kreten koji je u Kataru, a onda ovaj kreten ovde.
Otišla sam kući i do kraja dana nisam izlazila. Ušuškala sam se sama sa sobom i gledala filmove.
Iako mi se jako spavalo nisam mogla da utonem u san. Prevrtala sam se po krevetu. Sve sa nekom slutnjom, kao da imam neku tremu u stomaku... Jedva me uhvatio san.

Dušan pov

Budi me naravno alarm kao i svako jutro do sad. Uvek u isto vreme. Ovo jutro tačnije ovaj dan će biti sve samo ne običan. Prekosutra igramo sa Kameruncima, idalje imamo šanse za nokaut rundu. Ne gledam telefon odmah ujutru, to me tera da se razvlačim po krevetu. Ustajem, perem zube, oblačim se i silazim dole.
Aleks me zove. Volim je ali nisam raspoložen sad za priču, previše cenim ovaj mir ujutru.
Za doručkom atmosfera standardna, svi pospani, razbudjuju se kafom ili čajem.
Aleks me je zvala još  nekoliko puta, nisam joj se javio nijednom. Pričao sam sa Blekijem, prosto nisam čuo telefon.
U sali za ručavanje igrači i stručni štab imali su odvojene stolove. Tim menadzer i PR tima naprasno ustaju i žureći izlaze napolje.
Sad sam već spazio telefon koji ne prestaje da zvoni.

"Halo?"

"Dušana pobogu šta je ovo?" Bila je Aleks sa druge strane telefona.

Torino

Izašla sam da kupim žvake i maramice u mini marketu. Uzela bih sta mi je trebalo da moje srce nije prepolovila naslovnica jednog sportskog tabloida jutros izloženog.

"Dušan Vlahović: Afera na svetskom prventsvu!
U krevetu sa saigračevom suprugom!"