𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

14. "Gde je Tara?"

Sutradan
(autor pov)

" 'De si Šolee!"

"Ćao Jeckić!" Šole joj je bacio pet.

"Gde je Tara do sad? Obično već bude ovde."

"Ne znam juče od utakmice je nisam video."

"Kako je bilo na utakmici? Žao mi je što nisam stigla da dodjem."

"Bolje što nisi..."

"Što?"

"Jedan od razloga je što su izgubili. A drugi je pa..."

"Pa šta Šole?"

"Dušan je sa Marijom izgeda."

"MOLIM!?"

"Nemoj tako glasno ženska glavo! U ostalom evo ga tvoj dečko pa ga pitaj."

"Dobro jutro. Šta da me pita?"

"Jel istina? Marija i Dušan?"

Laki je duboko izdahnuo. Nije mu bilo milo što mora o toj temi.

"Pokvarili ste mi jutro upravo. Da, istina je. Mislim video sam što i svi ne znam ništa više. Svakako ne spominjite ništa pred Tarom."

"Nije došla još uvek."

"Stvarno? Čudno, obično bude prva."

"Ček pozvaću je..."

Nije ni okrenuo broj. Tara je bila nedostupna.

"Nedostupna."

"Možda joj se telefon ugasio pa se uspavala."

"Verovatno. Zvaćemo je posle opet. Ajmo sad zvonilo je."

Dok su prolazili hodnikom u susret im je išla Marija.

"Super ste igrali Lakićeviću! Tara pogotovo hahahahahah!"

"Jedi govna!" Nezainteresovano je rekao i produžili su dalje.

Tara pov

Ne, nisam se uspavala za školu. Jednostavno nisam otišla. Nisam imala snage. Posle svega juče ostajanje kod kuće i plakanje u krevetu je jedina opcija.
Mama je par puta ulazila u sobu da pita dal sam dobro. Bila sam joj okrenuta ledjima i ignorisala sam je svaki put. Uprkos mom ignorisanju pokušala je da mi objasni da ovo rade jer je najbolje za nas. Ni njima nije lako verujem. Ali trenutno ne mogu ništa sem da budem tužna zbog te informacije. Plus na sve to ono što sam videla na utakmici... ne ustajem iz ovog kreveta narednih mesec dana.

Upalila sam telefon oko 5 popodne. Trideset i više poziva od prijatelja. Ne mogu sad s njima sa pričam. Šole i Laki su videli šta se desilo, dobiću brdo pitanja plus će Laki da mi nabija da je bio upravu.
Tata me zvao nekoliko puta. On se jutros spakovao i otišao. Rekao je da želi da da prostor mami, Jani i meni. Kad smo kod moje mladje sestre Jane, ona ne zna idalje. Moraću da joj kažem, treba da zna. Bolje što pre to da uradim da bi mogla kolko tol'ko da se navikne.
Utom mi baš ona ulazi u sobu.

"Taki, jel tata otputovao negde? Nema mu stvari."

"Nije Jano. Dodji sedi, moram nešto da ti kažem."

"I što ti nisi išla u školu danas? Jesi bolesna?"

"Nisam, nemoj nikom da kažeš ali ovako izgleda kad ti slome srce."

"Ko ti je to uradio!?"

"Nije bitno to sad. Ispričaću ti neki drugi put. Vidi... primetila si da mama i tata nisu u najboljim odnosima već neko vreme. E pa... odlučili su da se razvedu."