𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

19. "Novo poglavlje"

Dva meseca kasnije
April 2018.

"MHM!!"

"ŠTA JELENA!?"

"UPALA SAM UPALA SAM!!"

"OZBILJNO!?"

Počele smo da skačemo od sreće. Na malo insistiranje roditelja da upiše fakultet u inostranstvu i moje inicijative da to bude Italija, Jelena je aplicirala za neke fakultete tamo. Upravo je dobila mejl da je primljena na studije psihologije na univerzitetu u Torinu. Sama je rekla da nije spremna za metropolu kao što je Milano, ali da idalje želi da bude u vrlo razvijenom mestu. Torino je pravi izbor.
Ja nažalost ove godine neću studirati. Odlučila sam da uzmem gap year. Posle svih problema i povrede, shvatila sam da nisam skroz sprema da se posvetim fakultetu. Uzeću tu godinu kako bih trenirala i kako bih se okrenula sebi malo. Jer dosad su tok mog života kontrolisale isključivo druge osobe.

Posedele smo još malo u kafiću.... Da, vrištale smo na sred kafića. Kad smo konobaru objasnile, častio nas je čašicom dunje. Ja ne smem da pijem, ali ne upada vam najbolja drugarica na fakultet svaki dan. Za moju Jelenu ću popiti i 3 ako treba.

"E ajde da krenemo polako. Moram do kuće po stvari pa na trening."

"Ajde platićemo za šankom."

"Jel se zna kad ćeš igrati ponovo utakmice?"

Izlazile smo iz kafića i pešačile ka stanici.

"Uskoro bi trebalo. I Mića i trener su vrlo zadovoljni kako napredujem. Ne žele da me bace u vatru ako nisu sto posto sigurni."

"A ti? Jesi li ti sto posto sigurna da si spremna?"

"Iskreno mislim da jesam. Uostalom ako mislim da dobijem neki profi ugovor sledeće sezone, moram juče da počnem da igram."

***

Stižem na trening kada mi zvoni telefon. Trener me zove.

"Halo?"

"Tara dodji do kancelarije molim te."

Podigla sam pogled ka prozoru kancelarije i videla da na njemu stoji trener.

"Eto me."

Pokucala sam i ušla.

"Udji, sedi slobodno."

Unutra je bio još jedan čovek.

"Da ti predstavim kolegu iz Zvezde. Trener ŽFK Zvezde, gospodin Aleksandar Djurić."

Unervozila sam se jako, na pozitivan način. Tačnije bila sam uzbudjena šta će da mi kaže.

"Drago mi je. Tara Simonović." Pružila sam mu ruku.

"Drago mi je Tara. Prećiću odmah na stvar, znam da imaš trening. Bio sam na tvojoj poslednjoj utakmici. Jako mi se dopalo ono što sam video. Toliko sam jedva čekao da se sretnemo posle utakmice ali nažalost desilo se šta se desilo. Elem, pratio sam te i pre te utakmice, stvarno mislim da imaš izuzetan dar i kvalitet. Povreda te je malkice usporila, ali pričao sam sa Milošem, sa tvojim ličnim trenerom i sa fizioterapeutom, oni su, mogu reći, oduševljeni tvojim napretkom."

Slušala sam ga i cupkala u mestu.

"Sve u svemu za tebe imamo jednu ponudu. Prvo želim da ti ponudim mesto u našoj ekipi. Ali to nije sve. Na prošlogodišnjem finalu je bio i skaut iz Juventusa. Imamo ugovor sa njima, gde odabrane igračice šaljemo u njihovu mladju ili seniorsku ekipu na pozajmice ili ponekog i za stalno. Gospodin Ridjoni je bio zainteresovan za tebe takodje. Idalje je. E sad šta ja tebi ustvari nudim. Da predješ kod nas, treniraš i igraš, vratiš se u maksimalnu formu do sredine avgusta. Nakon toga će Italijani proceniti da li će te uzeti ili ne. Ako ne ostaješ kod nas i mi ti dajemo profesionalni ugovor, a ako da, pakuješ se za Torino."

Otvorila sam oči širom.
Jel on ozbiljan? Sanjam li?

"Tara? Reci nešto dete." Trener me vratio u realnost.

Zamislila sam se ozbiljno. To bi značilo da moram da ostavim ovu ekipu ovde. Moje momke, moje saigrače, Lakija... Ali opet to je zarad moje karijere.

"Prihvatam."

"Sjajno! Dobrodošla u Crvenu Zvezdu Tara. Doćićeš sutra do uprave kluba kako bi zadužila opremu i upoznala se sa svima. Tad ću ti i zvanično poželeti dobrodošlicu."

"U redu."

"Ostavljam vas sada. Vidimo se sutra. Hvala Miloše. Prijatno!"

"Dovidjenja."

Trener Miloš je prišao do mene. Stavio mi je obe ruke na ramena.

"Draga moja Tara. Nemaš pojma koliko sam srećan sada. Bilo je i vreme da nadješ nešto ozbiljnije od ovoga. Srce mi se prepolovilo kad si se povredila. Siguran sam da je ovo nagrada od Boga za sve što si preživela. Uživaj u njoj. Momcima i meni biće teško bez najboljega napadača, ali snaći ćemo se već nekako. Bila mi je čast trenirati te."

Rastužila sam se. Ovaj čovek me je podigao na neki način. Kao osobu i kao igrača. Nisam mogla da izdržim, zagrlila sam ga.

"Hvala vam treneru. Hvala na svemu."

"Nema problema. Ajde sad da poslednji trening uradimo najjače što možemo!"

"Ajmo!"

Nikome nismo rekli ništa dok se trening nije završio. Trener nas je okupio sve i rekao kako stvari stoje. A onda je došao red da se i ja oprostim od ekipe.

"Momci bila mi je tolika čast što sam delila sa vama ovaj teren. Hvala vam na svemu, na svakom golu, svakoj asistenciji ali i na svim onim lepim uspomenama van terena. Uvek će te biti moja ekipa i moja porodica."

Ovde sam zastala jer sam već počela da cmizdrim.

"Sve vas jako volim i svi će te mi jako nedostajati!"

Čulo se i par šmrcaja od njih. Svi su prišli u grupni zagrljaj.

Sutradan

Otišla sam do Marakane kao što mi je rečeno. Dobila opremu i instrukcije. Trener me je ispratio da gledam njihov trening.
Nakon treninga do mene su dotrčale Ema i Sara, zajedno smo igrale u selekciji Beograda.

"TOOO JEDVA SMO ČEKALE DA DODJEŠ!"

"OMG DRAGO MI JE DA VAS VIDIM!"

"Kad smo čule za povredu baš smo se smorile. Jesi sad okej?"

"I više nego okej. Spremna ko zapeta puška!"

"To mi reci! Ništa onda saigračice gledamo se sutra!"

"Vidimo se!"

Izlazila sam sa Marakane, ali ulazila u novo životno poglavlje.