𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

1. "Prvi dan škole"

"Tara! Tara! Budi se!"

Jel me to u snu neko doziva ili nažalost na javi?
Definitivno nije san.

"A a molim molim!? Evo budna sam budna sam!" Sedela sam u svom krevetu i trljala oči, idalje pomalo ošamućena.

"Prvi dan škole je nemoj da zakasniš!"

"Neću mama ne brini."

"Tata je već otišao na posao, ja žurim, imaš sendvič na stolu. Srećna ti nova školska godina zlato."

"Hvala"
Zalupila je vrata pre nego što sam završila rečenicu.

Već je 7:15. Treba mi 15 minuta do škole, što znači da imam oko pola sata da se sredim. Bolje da požurim.
Pre nego što sam skočila da tražim dve iste čarape po sobi, zagledala sam se u predmet na koji sam naviše ponosna. Medalja i priznanje za najboljeg igrača sa finala Lige Beograda.

FLASHBACK

"Ljudi, taktiku znate... Za ovo smo radili celu sezonu! SRCE NA TEREN I AJMO DO POBEDE!" Hrabrio nas je trener u svlačionici pred finalni meč.

Da objasnim...
Mi smo ekipa FK Sindjelić. Igramo protiv Partizana. Momci iz Partizana važe sa hvalisavce... ne vole ih preterano medju ostalim omladinskim školama.
Kad smo već kod momaka... Tako je, devojka sam koja igra sa momcima.
Prve fudbalske korake napravila sam u ovom klubu, igrala sam celu osnovnu i dosad dve godine srednje škole. Momci su me prihvatili kao jednu od njih. Jedna smo velika porodica. Nemam rodjene braće, ali ove momke smatram upravo za to.
Da li sam mogla da predjem u neku žensku ekipu? I ne baš.
Ženskih škola fudbala nije bilo kad sam počinjala kao mala. A sada, ima ih par. Najveći san mi je Crvena Zvezda, ali članarina je preskupa. Roditelji ne bi imali dovoljno novca da plaćaju toliko svaki mesec.
Svejedno, ovaj klub, ovi momci, ovaj sport... ne bih menjala ni za šta na ovoj planeti.

"Mali iz Partizana, Vlahović, sedmica, trenutno ste izjednačeni po ukupnom učinku. Ko dobije danas verovatno će osvojiti za najboljeg igrača."
Govorio mi je trener.

Utakmica je počela. Mi imamo početni šut.
Na centru terena stojimo Laki i ja, i taj Vlahović i njegov saigrač. Nije mogao da odoli, morao je da baci neki glupi komentar.

"Ona i ti ste izjednačeni? E moj Duci..."

"Sramota za mene iskreno"

"Ne serite pederi nego igrajte!" Prekinuo ih je Laki.

"Kavaljeri smo. Možda i izadješ sa jednom celom nogom."

"Puši kurac majmune!"

"Vidi je što je drčna!?"

Dalju raspravu je prekinuo sudija koji je dao znak za početak.
Utakmica je prolazila sjajno za nas. Mislim na rezultat, vodili smo. Specifično ja se nisam lepo provela. Nikad nisam očekivala da će me bilo ko štedeti jer sam žensko, ali ovi su baš preterivali. Nakon jednog grubog starta posle koga sam završila na travi, otac igrača koji me je srušio se drao sa tribina.

"SLOMI JOJ NOGE BRE!"

Ježim se na takve komentare. Šta nije u redu sa takvim ljudima?
Da je on bio jedini bar. Postigla sam fenomenalan go. Trener Partizana je vrištao na svoje igrače i psovao ih.

"JEBEM TI MATER ZAR DEVOJKA DA TI DA GO!?"

Finale je završeno 2:1 za nas. I naravno MVP priznanje je pripalo meni. Prošla je dodela pehara i krenula sam ka svlačionici.
Uvek sam imala svoju svlačionicu ili sam presvlačila pre ili posle dečaka. Na putu do svlačionice videla sam trenera Partizana kako stoji i viče. Sa njim su bili sudija i jedan od funkcionera saveza Beograda.

"Kako to da ona pored svih ovih talenata osvoji nagradu!? Mali Vlahović je trebao da je dobije! Ovo je nečuveno! Nek ide u ženski klub!"

"Petroviću razumemo tvoje frustracije, ali ne možeš takve ispade da imaš! Registrovana je i može da igra. Savez nema neko posebno pravilo vezano za to."

Nisam mogla više da slušam. Još jedna osoba u nizu koja želi da mi sruši snove. Još jedan muškarac koji se boji hrabre i nezaustavljive devojke.

SADAŠNJOST

Požurila sam da spakujem ranac za školu. Sreća ne moram i opremu da nosim jer mi je trening tek večeras.
Sendvič sa stola sam jela usput jer bih zakasnila u suprotnom.
Puno dvorište ljudi. Dolazim do posebne klupe gde se okupljala moja ekipa.

" 'De si Šole!"

"Oooo Tara sestro sto godina se nismo videli!"

"Pa kad zapališ u Crnu Goru na 2 ipo meseca! Znam ja da ti voliš više da juriš ribe po Budvi nego sa drugarima da blejiš."

"Dobro priznajem kriv sam." Podigao je ruke kao da se brani, a onda me zagrlio.

Šole ili ti Petar Šokić, je jedan od mojih najboljih drugara. Od prvog dana srednje se družimo. Nije mi zamerio kad sam ga u prvoj nedelji srednje isprašila u fudbalu na fizičkom.

"Evo i bračnog para!"

Znala sam tačno na koga misli. Ka nama su išla još dva člana naše družine. Sećate se Lakija, mog saigrača? On i moja najbolja drugarica od vrtića Jelena su u vezi. Ne želim da se hvalim da sam ja zaslužna za to... ali jesam... ja sam ih spojila. Savršeni su jedno za drugo. Znam, divna sam drugarica.
Izgrlila sam se sa oboema. Nije kao da smo juče pili kafu.

"Ajmo unutra."

Prvi dan škole ko prvi dan škole. Svi su izbudjeni, a već sutra će se opet svi mrzeti. Razredna je održala govor o tome kako je još rano da odaberemo fakultet, ali i nije rano. Treća smo godina ali već treba da razmišljamo o budućnosti... klasika.

Nakon nastave seli smo u kafić odmah tu pored.
Po ulazu u kafić, susreli smo se sa ne tako omiljenim ljudima.
Marija Panić i njena svita. Devojke koje se prave nedodirljive, istovremeno vrte bar po trojicu oko prsta. Sa njom se nikad nisam slagala. Išle smo čak i u istu osnovnu.  Ni sad nije moglo da prodje bez njenog odmeravanja mene i šaputanja.
Izignorisala sam. Neće mi upropasti dan.
Seli smo i naručili piće. Ispričali se, slušali o dvocifrenom broju Šoletovih letnjih avantura, prisećali se nekih momenata... i tako brzo je prošlo dva ipo sata.

"Gledamo se na treningu Tara!" Dobacio mi je Laki.
"Naravno!"