𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

39. "Jer je volim!"

"Dobro veče dame i gospodo! Dobrodošli na večerašnji prenos utakmice izmedju Juventusa i Verone. "

"Tako je kolega! Očekuje nas dobar meč u kom je po svim statistikama Juventus favorit."

"Jeste. Odlična sezona za Bianconere, pogotovo dobri transferi sad u zimskom prelaznom roku. Jedan od najskupljih transfera u Evropi, dovodjenje napadača Dušana Vlahovića iz Fiorentine je bio dobar potez."

"Slažem se. Videćemo kako će se snaći Srbin. Ako bude upola kao njegova zemljakinja Simonović, Juventusu se ove godine smeši Scudetto sa obe ekipe."

"Kad smo kod Simonović, sve nas je iznenadilo njeno ne igranje pre neki dan. Na dan utakmice njenog imena nije bilo na spisku a neki izvori mi kažu da nije došla ni na aerodrom."

"Koliko znam pitali su trenera Montemurra posle utakmice zašto nije bilo Tare, odgovorio je kratko sa bolesna je i nakon toga su zamolili da se razgovara samo o igračima koji su bili tu večeras i o utakmici."

"Krajnje neočekivano. Mi Tari želimo brz oporavak a sad se vraćamo na prenos..."

Sedim u svlačionici pred utakmicu. Cupkam od nervoze.

"Ajmo momci izlazimo!" Zvao nas je pomoćni trener.
Ustajem i bezvoljno udahnem. Svi su već izašli.
Dam sebi par sekundi da izmeditiram, da pokušam da ne mislim o svemu.
Telefon mi zvoni.
Jelena.

"Halo?"

"NAŠLI SU JE DUŠANE NAŠLI SU JE!" Vrištala je od sreće doslovno.

Seo sam i odahnuo konačno. Prekrstio sam se i zahvalio Bogu.

"Ajmo Vlahoviću!"

"Idem!"

U 2. minutu sam postigao gol. Ovo mi je debitanska utakmica. Od silnog adrenalina i neopisive sreće trčao sam kao na pogon. Ništa i niko me nije mogao zaustaviti.

Nakon utakmice izlećem prvi i zovem Jelenu. Ne javlja mi se.
Par minuta kasnije zove me neko.

"Halo!?"

"Dušane, Šole je"

"Pričaj Šokiću gde ste!? Kako je Tara!?"

"U bolnici smo trenutno."
Zaledila mi se krv.

"Našli su je u jako lošem stanju. Bez svesti, skroz dehidriranu i izmučenu..."

Kršio sam sve moguće propise da bih doleteo do bolnice.

Tamo sam zatekao njenu porodicu i ovo troje.

"Ispričaj mi sve odmah!" Rekao sam Jeleni koja je prva i jedina pošla sa me pozdravi.

Povukla me u stranu malo.

"Preko sigurnosnih kamera i tragača lica su ga pronašli. Skrivao se u jednosobnom stančiću u predgradju Torina."
Samo sa klimao glavom, hteo sam što pre da čujem sve.
"Policajci su upali, on je pokušao da pobegne ali su ga uhvatili..."

"A Tara?"

"Psihopata ju je vezao za radijator. Nije joj dao ni hranu ni vodu više od 72 sata."

Taj gad ima sreće što ga ja nisam dohvatio. Ako mi se ikad pojavi pred očima, lično ću mu presuditi.

"Šta se sad dešava?"

"Ništa, čekamo doktora. Idi upoznaj se sa Tarinom porodicom, ja sam im ispričala sve."

Pogledao sam u jedine ljude koji odgovaraju tom opisu. Em što je Tara pljunuta majka, ali do majke joj sedi i sestra koja je manja verzija Tare.
Do njih sedi i čovek srednjih godina, otac verovatno.
Prišao sam i pružio mu ruku.

"Dušan."
Čovek me gledao par sekundi.
"Porastao si."
Bilo mi je čudno što ovo kaže. Zvučalo je kao da se znamo od nekle, ali ja sam ubedjen da ovog čoveka vidim prvi put.
"Da da, sećam te se. Misliš da bih zaboravio onoga koji mi je onako krvnički osakatio ćerku."
"Nemoj sad o tome." Majka se ubacila.
"Ne o tome? Šta će on ovde za ime boga miloga!?"
"Zato što volim je volim."
Stao sam hrabro pred čoveka koji opravdano ima predrasude prema meni.
Promenio sam se zbog Tare. Dokazao sam njoj, a dokazivalću do kraja života i svim ostalim ljudima da sam je dostojan.

"Koga bre ti voliš?"

"Vašu ćerku."

"Ako je voliš zašto si je onako povredio?" Čovek mi se uneo u facu.

"Jer sam glup. Nisam shvatao koliko je ona posebna devojka."

Dalju raspravu je prekinuo doktor koji je izašao.

"Spustili smo temperaturu i dolazi sebi polako. Stavili smo je na infuziju. Trebaće par dana da se fizički oporavi i povrati kilažu."

***

32 sata kasnije

Ono veče su nas poslali kući jer nije bilo šanse da je tad vidimo. Rekli su da je skroz očekivano da spava ovoliko dugo.

Večeram sa Chiesom i njegovom devojkom Lucy. Oni su čuvali Lava kad god ja nisam mogao, koji je i sad sa nama.
Marija je idalje u pritvoru, Relja takodje. Čekaju da se Tara probudi pa da zatvore slučaj, tjst da se započne sudski postupak.

Taman što sam hteo da ubacim viljušku sa testeninom u usta opet mi zvoni telefon.

"Dolazi! Probudila se!" Rekla je Jelena preko telefona kratko i prekinula.
Odmah sam ustao.

"Gde ćeš ti!?" Upitao me Fede.

"Probudila se konačno moram da je vidim! Jel može Lav da ostane doćiću po njega kasnije?" Rekao sam doslovno na pola puta do vrata.

"Znaš da može. Ajde trči prinče nemoj da te uspavana lepotica čeka." Rekla je Lucy i ubrzavala me maksimalno.

Našao sam se ispred iste one sobe kao pre neku noć.
Pokucao sam i polako otvorio vrata.
Unutra su bili svi. Roditelji, sestra, Laki, Šole i Jelena.
Njih troje su se pomerili sa strane, ostavljajući mi prostora da pridjem devojci koju volim.
Njena majka je malkice povukla oca, dajući mi na neki način podršku.
Prišao sam krevetu sa desne strane.

"Mila moja..."
Uzeo sam joj jednu šaku i poljubio je.
Gledala me je svojim okicama u kojima su se male suzice nakupljale.
Drugu ruku sam joj stavio na obraz i mazio je.
"Nedostajala si mi..."

"I ti meni."

"Kako se osećaš?"

"Bolje...

"I bićeš bolje ljubavi, svakim novim danom. Odsad te ja čuvam, nikad te više niko neće povrediti."
Blago je klimnula glavom i nasmejala mi se.
Približio sam se i poljubio u čelo.

Opet je neko pokucao na vrata i ušao. Ona dva inspektora kod koja smo Jelena i ja bili.

"Dobro veče."
Rukovali su se sa Tarinim roditeljima.

"Doktor nam je rekao da ste budni i u mogućnosti da govorite. Treba nam vaša izjava. Da li želite advokata da zovemo?"
"Ne."
"U tom slučaju, zamoliću sve ostale da izadju."

nastaviće se