𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

18. "Šta dalje?"

Odneli su me do kola hitne pomoći. Pre nego što su me ubacili u njih dotrčala je moja mama. Iza nje je bio i moj otac.

"Dušo moja!"

"Polako gospodjo! Vozimo je u urgentni idite bolje tamo."

Sa tribina su istrčale Jelena, Jana i Aleks.
Nisam stigla da im kažem išta, vrata su se već zatvorila.

Dali su mi lekove protiv bolova, nadalje se ne sećam šta se dogadjalo.

"Nema šta ovde mnogo da se kaže. Ligamneti su pokidani."

"Šta to znači doktore?"

"Evo vidite prednji ukršteni ligament jedan je od ključnih ligamenata koji pomažu stabilizaciji zgloba kolena.  On povezuje butnu kost s potkolenicom."

Znala sam koliko ovo loše zvuči. I znala sam da tako lako neću proći.

"Da li je operacija neophodna?" Trener je takodje bio samnom i mojim roditeljima u ambulanti.

"Lečenje može biti na dva načina. Zavisi od ozbiljnosti povrede. Prva opcija uključuje vežbe odmora i rehabilitacije koje će vam pomoći da vratite snagu i stabilnost. Druga varijanta podrazumeva operaciju zamene pokidanog ligamenta nakon koje sledi rehabilitacija..."

Svi su ućutali i gledali u doktora. Nadali smo se prvoj opciji.

"... nažalost ovde nema mnogo razmišljanja. Tara moraćeš na operaciju. Povreda jeste ozbiljna, plus žensko si, dokazano je da su žene sklonije ovoj povredi. Ali ništa se ne brini, rutinska je operacija. Uspavamo te, sredimo ti nogu, kad se probudiš malo će te boleti ali sve to brzo prodje. Poenta je da nakon toga što pre prohodaš. Što se brže to desi brže ćeš se oporaviti. Ali naravno bez forsiranja. Mlada si, biće to sve dobro videćeš."

Nije bi bilo svejedno što to čujem. Već sam se bojala operacije.

"A fudbal?" Pitala sam na ivici suza.

Doktor je duboko uzdahnuo.

"Videćemo. Ne mogu ništa sa sigurnošću da kažem. Znaćemo više posle operacije. Ali znaj da je najmanje 7-9 meseci van terena."

Dala sam sebi oduška i prestala da skupljam suze u sebi.
Pustila sam sve napolje.

2 dana kasnije
(Jelena pov)

Vraćam se kući iz popodnevne smene. Drugačija je atmosfera medju nama sada kada je Tara povredjena. Svi su smoreni i brinemo se za nju.

Hodala sam ulicom i kuckala poruku kada me je neko povukao i odvukao u uličicu.
Otimala sam se i malo mi je falilo da vrisnem ali mi je stavljena šaka preko ruke.

"Š š š ne viči! Ja sam, Dušan."

Otrgla sam se iz njegovog stiska.

"Pusti me majmune!"

"Neću te zadržavati. Samo mi reci jednu stvar. Kako je?"

"Pitaj svoju devojku!"

"Molim te Jelena. Nisam hteo ovako da se desi. Samo mi reci. Koliko je loše?"

"Ako već želiš da znaš... mnogo je loše. Sjebao si joj prednje ukrštene ligamnete. Ide na operaciju sutra." Bila sam glasna i nadrkana.

Vidim da je stao i duboko se zamislio. Okrenuo mi je ledja. Telo mu je drhtalo, počeo je da jeca.

"Ne razumem što ti sad plačeš. Evidentno si joj zagorčavao život. Nemoj sad da se praviš predamnom da ti je stalo. Da ti je stalo ne bi je u novembru onako ostavio."

Prestao je istog momenta i polu okrenuo se ka meni.

"Ček, ti ne znaš?"

"Šta to?"

"Znači nikome više nije rekao? Majku mu jebem!"

"Ko šta da mi kaže!? O čemu ti to?"

"Nije u redu da od mene saznaš. Pitaj svog dečka."

"Molim?"

"Hvala što si mi rekla. Poljubi Taru za mene, može?"

Rekao je to i otišao bez pozdrava. Ostala sam jako zbunjena. Zašto spominje Lakija i šta on ima sa njim?

Dušan pov

Ne mogu da izbacim to iz glave. Te slike. Tih nekoliko sekundi. Uništio sam joj život i karijeru.
Mislim da je najbolje da je ostavim na miru. Jednom za svagda. Očigledno joj je bolje bez mene u okruženju.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Operacija je prošla. Tara iako nije htela to da pokaže bilo joj je jako teško. Borila se svojim sopstvenim mislima, sa ansioznošnju...
Mesec ipo nakon operacije krenula je na terapije. U početku je bila teška za saradnju. Bila je mrzovoljna i nije videla kuda sve to vodi. Ali onda su prijatelji počeli da joj prave društvo na tretmanima i sve je išlo lakše.
Septembar 2017. za Taru je označio novi početak. Krenula je nova školska godina i nova sezona. Iako se fudbalom neće baviti do januara, nije zapostavljala svoju ekipu. Išla je na njihove treninge i utakmice. Dok se sedela sa strane imala je priliku da posmatra ekipu iz drugačijeg ugla. Na taj način je ukazivala treneru na nedostatke i zajedno su se pripremali za sledeću utakmicu.
Pošto je imala višak slobodnog vremena, počela je da istražuje fakultete. Maturankinja je i već bi trebala da se odluči šta bi studirala. Pored Ekonomskog u Beogradu, izrazila je želju za studijama u Italiji. Cattolica ili Bocconi u Milanu, svidjao joj se sever Italije. Za svaki slučaj počela je da uči italijanski.

Još jednom je pregurala tešku borbu sama sa sobom. Na Dušana nije pomislila nijednog jedinog dana. To što joj je uradio neće mu oprostiti nikad. Jednino što je čula za njega je da se on i Marija idalje vidjaju.

Kako bi označila novi početak ofarbala je kosu. Svoju svetlo braon kosu pretvorila je u tuš crnu.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Februar 2018.

Ima već mesec dana kako treniram. Dosta sporije i manje u odnosu na ekipu ali bar nešto radim. Uglavnom su to individualni treninzi snage i stabilnosti. Moram da razdrmam levu nogu koju nisam koristila predhodnih 7 meseci.
Smorilo me i ovo više. Mogu da hodam bez štaka već nekoliko meseci ali mi ne daju da previše trčim. Užasno mi nedostaje sa šutnem loptu. Stalno kukam i treneru i Mići mom ličnom treneru da mi samo daju loptu i da vide kako ću odmah zaigrati.

"UF! Ne mogu više!"

"Dobro Tara, odlična si bila danas!"

"Hvala Vam."

"I imam za tebe dobre vesti. Sledeći put uključujemo i loptu. Da vidimo dal si zaboravila da driblaš!"

Počela sam da skačem od sreće i grlim Miću.

"Dobro dobro! Štedi snagu za sledeći put!"

"Dogovoreno!"

Moj trening se završava u isto vreme kad i momcima. Kao i pre, Laki me prati do kuće.

On mi je nešto čudan predhodnih par meseci. Tačnije primetila sam to nakon povrede. Kao da stalno ostaje ne dorečen i da želi nešto da mi kaže.
Možda se to samo meni čini...
Da, sigurno je to.