𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

25. "Tata?"

"Zašto mi nisi rekla tad kad si ga videla?"

"Ne znam. Nadala sam se da se nikad nećemo sresti."

"Prebolela si ga zar ne?"

"Jesam... jesam."

"Eto. On je sad samo ružno sećanje. Ne daj da te ovo poremeti."

"Tako je, neću."

"Tako te volim." Zagrlile smo se.

"Šta si rekla kad dolaze Šole i Laki?"

"Sutra."

"Sutra!?"

"Da, našli su jeftine karte. Plus rekli su da žele da te gledaju u Ligi Šampiona."

"Dobro ali u tom slučaju ti i Laki će te spavati u dnevnoj. Treba mi udoban krevet i san kako bih se odmorila za sve to."

"Okej."

"Otišla sam da spavam, laku noć."

Uputila sam se ka kupatilu kako bih skinula šminku i istuširala se. Da sperem sa sebe ostatke ove grozne večeri.

Sutradan i narednih par dana su prošli poprilično normalno. Treninzi, oporavak, druženje sa prijateljima...
Nismo im rekle za susret koji mi se desio. Da ne talasamo bezveze, tu su par dana samo.

Došao je dan utakmice. Pošto se prva igra kod nas nismo putovali nigde. Dobili smo je 1:0. Sutradan je organizovan doručak u trening kampu za sve igrače i stručni štab, da se proslavi nastavak sezone.

Znala sam da ću ga sresti, a još me veća nervoza hvatala jer nemam Jelenu pored sebe. Mogli smo da povedemo nekog, ali ona ima obaveze oko fakulteta a nikako nisam smela ovu dvojicu da povedem. Napravili bi haos.

Sipala sam hranu u tanjir kada mi je neko prišao iza ledja. To je bio Chiesa.

"Dobro jutro."

"Jutro Fede."

"Izvini za ono od pre neko veče. Nismo hteli da te stavimo u neprijatnu situaciju."

"Taman posla. Niste znali. A i ja sam možda burno odreagovala i napravila scenu."

"Zar je tako loše bilo medju vama?"

"Imali smo faze. Prvo smo stvarno bili zakleti neprijatelji. Ja sam to ostavljala na terenu, on je to proširio i van njega, uglavnom sa zasedama i vredjanjem. Onda smo se zaljubili jedno u drugo, priznao mi je svoja osećanja. Onda se smuvao sa najvećom droljom u mojoj školi. I tu je počelo da ide sve gore i gore... Da bi na kraju eskaliralo da me doslovno fizički povredi."

"Ne mogu da verujem da je Dušan bio takav."

"Nemoj da ti ja kvarim sliku o njemu. Teško mi je ovo da kažem ali znam da u dubini nije loša osoba. To što se medju nama izdešavalo je... komplikovano. Može da bude najveća duša na svetu sada, to šta mi je napravio dok smo bili klinci, to mu ne mogu oprostiti."

"Razumem, žao mi je što si morala da prodješ kroz sve to."

"Hvala Fede."

Do nas je došla jako lepa devojka, ispostavilo se da je Federicova devojka Lucia. Mnogo je slatka, malo smo popričali svo troje. Ispostavilo se da i ona studira na istoj katedri kao Jelena. Čak je i zna. Nisu mnogo bliske, ali se znaju sa predavanja.

Sve je bilo lepo, dok nije odlučio Dušan da se pojavi.

"Tara možemo da pričamo?" Obratio mi se na srpskom.
Fede i Lucia su shvatili da treba da nas ostave.
Kad su oni otišli, glavom sam pokazala na prazan sto da sednemo.

"Jesi li siguran da želiš ovde pred svima?"

"Nećeš me valjda zadaviti hahaha!"

Mrtva ozbiljna sam ga pogledala. Smešak mu se vrlo brzo pretvorio u zabrinutu facu.

"Dobro onda, ajmo negde malo privatnije."
Pokazao mi je kad zgradi.
Prošla sam bez reči pored njega. Valjda me sledio.

"Ajde da završimo više sa tim. Hladi mi se hrana."

"Biću kratak obećavam."

Klimnula sam glavom na to.

"Želim da ti se izvinim za sve, ikad. Za koleno, za svaku uvredu... Odrasli smo, želim da to ostavimo iza sebe."

"Jel ti čuješ sebe?"

Zbunjeno me gledao.

"Dušane jebote! Bila sam na ivici da izludim. I TI SAD HOĆEŠ DA SE PRAVIMO DA SE NIJE DESILO!?"

Nisam verovala šta je u stanju da izgovori.
Ustala sam i šetala levo desno držeći se za glavu. Pokušala sam da zadržim suze.

"Priredio si mi pravi pakao u srednjoj znaš?"

"Ma daj Tara, bili smo mladi... Nisam znao kako drugačije da ti privučem pažnju."

"Zagorčavanje života nije pravi način..."

"A šta sam trebao da uradim? Nisi htela da me pogledaš!"

"Ne znam možda hm možda da pozoveš i pitaš kako sam, nakon što si mi umalo slomio nogu!"

Bledo me je gledao.

"Ništa se nisi promenio. Idalje si samoživo govno. A ja sam budala što sam verovala da ćeš doći jedan dan i reći da je sve ovo ružan san..." Sad sam već plakala.

Ustao je u pokušao da me uhvati za podlaktice. Iako je prošlo 5 godina, vratio mi se flashback. Automatski sam se izmakla.

"Ne! Ne diraj me."

"Tara... Molim te, saslušaj me. Postoji razlog za sve. Samo mi daj da ti objasnim."

"Neću da slušam!"
Kao i uvek, samo mi soli ranu.
Krenula sam da se vratim na doručak.

Brzim hodom sam istrčala napolje. A onda me je stigao i zgrabio za lakat.

"Stani ženo! Saslušaj me. Volim te... idalje... posle svih ovih godina. Nisam prestao nikad da mislim o tebi. Nikad sebi neću oprostiti, ali molim tebe jer ne mogu da živim znajući da me ti mrziš. Dovoljna mi je kazna što nikad nećeš biti moja."

Sad sam ja te koja je stajala bez reči. Taman što sam htela da izustim nešto...

"TATAA!"

Ka nama dotrčava mali dečačić šireći ruke. Zabija se u Dušanovu nogu i grli je. Jel on to njega nazvao tatom upravo?

"Stani Lave!"
Iza njega stiže i osoba za koju sam mislila da posle mature neću videti nikad. Jedina osoba na svetu koju mogu da kažem da mrzim.

"Marija odkud ti ovde?" Dušan je zvučao ljuto.

U mom mozgu se desio kratki spoj.
Može on meni da priča do sutra da me voli... pa on jebeno ima sina sa ovom kučkom.
Gledala sam čas u malog čas u nju. Na kraju sam Dušana pogledala. Pogled mi je bio mutan jer su mi se oči napunile suzama.

Ispustila sam sarkastičan smešak. Više onako podsmeh od neverice.

Odmakla sam se korak u nazad i pošla nazad ka stolu da uzmem stvari.

"Gde ćeš?" Upitala me Julia.

"Idem kući, jebeno mi je muka više."

Otrčala sam do kola, dala gas i pojurila ka kući.