𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

30. "Život je nepredvidiv"

Šetali smo parkom i pričali. Pričali smo jedno drugom šta nam se desilo za ovih 5 godina koliko se nismo videli.

Kao da nije ista osoba. On mi je ostao u najružnijem mogućem sećanju, i mrzela sam što je tako. Toliko je bilo teško mrzeti i ne razmišljati o njemu. Zakopala sam ga duboko u srcu, ali zapravo sam lagala sebe. On je moja srodna duša i nema dalje. Svemir nas je opet spojio nakon 5 godina. Sigurno postoji razlog zašto.

Lav je samo odjednom počeo da plače. Trčarao je oko klupe, ali onda je naprosto seo i počeo da plače. Dušan ga je uzeo u ruke i pokušao da ga smiri. Nije išlo. Nije prestajao da plače.

"Lave, sine šta je bilo? Nemoj da plačeš ljubi te tata. Ako ga ne smirimo ubrzo dobiće temperaturu."

Na te reči sam pipnula dečaku čelo i obraze.

"Dušane pa on je već vreo!"

Istog momenta ga je on opipao.

"Gori! Idemo u bolnicu odmah!"

Seli smo u auto. Ja sam sela na zadnje sedište pored Lavovog dečijeg. Smirivao se postepeno.

"Šta se dešava? Zašto je prestao odjednom?"

"Stani... idalje je vreo. Lave!? Lave!? Nagazi! Upao je u groznicu!"

Dušanov auto je odjednom postao formula. Očas posla smo bili ispred bolnice.
Dušan ga je uneo unutra u naručju.

"Pomoć! Ima visoku temperaturu!"

Pritrčala nam je medicinska sestra.

"Dete je u nesvesti! KREVET BRZO!"

Druga je dovezla krevet i spustili smo Lava. Krenuli smo da ga vozimo kroz hodnik. Odjednom se pojavio doktor odnekle.

"Upravo su stigli. Visoka temperatura i nesvestica!"

"Ovamo!"
Doktor je povukao kolica kroz klizna vrata.

"Vi ne smete ovamo!"

"Molim vas to mi je sin! Ne mogu da ga ostavim!" Zapomagao je Dušan.

"Obaveštavaćemo vas!"
Poslednje što je doktor rekao pre nego što su se vrata zatvorila.

Dušan se očajnički naslonio na zid. Ruke su mu bile iznad glave.
Ja sam bila u neverici. Obuzeo me je strah. Tresla sam se. Mali je bio skroz normalan, šta se desilo odjednom? Prepala sam se kao da život mog deta visi o koncu. Samo da malecki bude okej...
Znala sam da sad moram da budem potpora Dušanu.
Prišla sam mu i pokušala da ga okrenem ka sebi.

"Slušaj me, biće sve okej. Sačekaćemo rezultate, Lav će biti dobro. Večeras ćeš ga ušuškati u krevet i ovo će ostati samo ružno sećanje."

Nije hteo da me pogleda u oči. Pogled mu je lutao u daljinu. Iz te perspektive sam mogla da vidim da mu se oči cakle od suza.
Lice sam mu uhvatila sa obe ruke.

"Hej hej isplači se slobodno! Izbaci to iz sebe."

Sa njegove dve šake je obgrlio moje ruke. Poljubio je moju desnu šaku i milovao je palcem.

"Hvala ti što si tu."

"Tu sam. Zauvek."

Seli smo na stolice. To je bio prvi put da sam videla Dušana da plače. Spustio je glavu u ruke i počeo da jeca. Obgrlila sam ga i glavu mu stavila na svoja pleća.
Sve to vreme sam se ja suzdržavala da ne plačem. Neko je morao da glumi pribranost u ovoj situaciji. Znala sam da je njemu trista puta gore, jer naravno njegov je sin.
Kad se isplakao i ustao da ode do toaleta da se sredi, tad su meni krenule suze. Uzela sam telefon iz džepa duksa i okrenula trenutno jedinu osobu kojoj mogu da se požalim.