𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

21. "Firenca i Torino"

"Vidi, nemoj ovo da shvatiš pogrešno. Ali ako ikad poželiš, znaš... osetiš potrebu... Ja... stvarno bih voleo da ponovimo celo veče. Od početka do kraja. Samo što bih ovog puta voleo da budem svesniji nekih stvari... ako me razumeš..."

Ostala sam zatečena. Jel on to meni nudi da povremeno imamo kombinaciju  jer smo oboje singl.

"Umm da ovaj... razmisliću o tome..."

Na kraju ove diskusije spomenuo mi je nešto.

"Smatram da smo bliži nego što smo bili znaš. Ako te neko bude smarao... zovi me odmah, koske ću mu slomiti."

"Ko da me smara? U vezi s čim?"

"Dušan zna. Zna za nas. A ja sam mu možda rekao i da smo se kresnuli."

"KAKO MISLIŠ MOŽDA?"

"Potukli smo se na treningu juče. Napao me je a ja sam nastavio da ga provociram."

"Ne mogu da verujem! Zašto si to uradio!?"

"Ej stani stani! Nisam ja rekao prvi. Znao je pre nego što smo progovorili reč!"

"Kako?"

"Ne znam!"

"Ali si morao da ga izazivaš!? Znaš šta, moram da idem. Ne mogu više da vodim ovu konvenciju."

Besno sam ustala i otišla.
Jebeni muškarci.
Ispade da sam mu ja još jedan trofej na polici.
Briga me što je Dušan saznao. Neka je, u jednom momentu bi to došlo i do njega.
Nervira me što se obojica misle da sam njihovo vlasništvo i da se ljute i mlate jedan drugog kad im se ćefne.

mesec dana kasnije
(Dušan pov)

Poslednji mi je dan u Srbiji. Sutra se selim za Firencu. Sve sam spakovao i na putu sam da se pozdravim sa trenerom i momcima.

Hodam pored pomoćnih terena Partizana, kada čujem da se igra utakmica.
Prišao sam da bacim pogled.
U goste je došla ŽFK Zvezda. Odmah mi je sinulo ko tamo igra.
Prišao sam bliže ogradi u stao da gledam malo.
Eno je, broj 9, baš kao i ja.
Nisam je zaboravio, nikad neću. Predhodnih godinu dana mi je toliko falila. Zašto sam bio tako glup?

Povela je kontru i već je pretrčala pola terena. Ono što će sad da izvede je isto ono što bi izvela pre tačno godinu dana, da je ja nisam sjebao.
Da, tačno godinu dana od povrede, od tog popodneva.
16. jun. je dan kad sam zvanično podbacio i kao fudbaler i kao čovek.
Gledam je kako izvodi svoju majstoriju i šalje loptu u gol.
Bila je presrećna dok je proslavljala gol. Koliko mi nedostaje taj osmeh, želim da ga uputi meni.
Mnogo joj dobro stoji crna kosa. Još lepša je nego pre.

Stajao sam tu naslonjen na ogradu. A onda, njen pogled je zalutao ka meni.

Tara pov

Ne Tara. Ne gledaj ga. Skreni pogled. Taj ti je naneo više bola u životu nego bilo ko.
Zašto stoji tamo? Koliko dugo stoji tamo?
Stavljena je tačka na tu priču. Neće me ponovo omesti u ostvarivanju ciljeva.

Skrenula sam pogled. Ne zato što nisam želela da ga gledam. Nego zato što sam se bojala da se opet nešto ne probudi u meni.
Što se mene tiče, Dušan Vlahović je u mom srcu zakopan zauvek.

Dušan pov

Hladno je skrenula pogled.
To je to, gotovo je.

još 2 meseca kasnije
(avgust 2018)

"Jel baš moraš da ideš sutra?"
Kukala mi je Jana.

"Moram, znaš da moram."

"Ali sezona počinje tek za mesec dana! Jedan vikend su još mogli da ti daju."

"Ej Janči ne brini. Dolazićeš kod mene kad god poželiš."

Ubacujem poslednje stvari u treći kofer.

Sećate se onog skauta iz Juventusa? Dobila sam ugovor kod njih. Uspela sam u potpunosti da se oporavim od povrede i vratim se u staru ako ne i još bolju formu.
I tako sada, selim se u Torino.

"Kako ćeš tamo sama? Sigurna si da ne želiš da ja podjem sa tobom?"

"Nisam sama, i Jelena je u Torinu. Ona je već nedelju dana tamo, pokazaće mi grad."

Koliko se radujem prelasku u novi klub, toliko se i radujem životu sa najboljom drugaricom u drugom gradu. Obe smo maštale o ovome od malena.
Zatvaram kofer u kome je ostatak mog života.

Vreme je da se otvori ne novi list, već cela knjiga.