𝗕𝗜𝗟𝗜 𝗦𝗠𝗢 𝗠𝗟𝗔𝗗𝗜

3. "Upozorenje"

"Neću morati da ga uhodim, dolaze nam u goste sledeći vikend."

"Šta!?"

"Rekao mi je trener posle utakmice."

"Vidi nemoj da pravimo sranja. Ne treba nam nečija suspenzija ili tako nešto."

"Ah dobro, svakako dovoljan mi je i izraz na njegovom licu kad prime dva komada."

Jelena je pokvarila zabavu podsećajući nas da je sutra škola i da već ima gradivo da se obnovi.

***

"Mrzim drugu smenu!"
Kukala sam Jeleni dok smo ispijale kafu pre škole. Istina, stvarno prezirem drugu smenu. Sedmica kada ne mogu da odem na popodnevni trening, a jutarnji je pravi pakao. Sreća već je petak. Iako ih mrzim naporno sam radila na treninzima, jer nas sutra očekuje meč sa Partizanom.
Petak ko bilo koji drugi dan. Samo si malo više uzbudjen jer je vikend.
Nakon škole sam išla da pokupim mladju sestru od drugarice. Živi na Autokomandi nedaleko od stadiona JNA.

Dok sam se pela uz Bulevar Kneza Aleksandra Karađorđevića meni u susret je išla grupica momaka. U ovakvim situacijama predjem na drugu stranu ulice, ali bulevar sa tri trake nisam mogla diskretno i neprimetno da pretrčim.
Šta je tu je, sagnula sam glavu i otvorila Jelenin kontakt da je odmah pozovem ako nešto krene po zlu.
Kad su se malo približili videla sam da nose trenerke FK Partizana. I naravno niko drugi do meni vrlo poznata ekipa.
Ugasila sam ga.
Pokušala sam da se provučem da me ne primete ali bezuspešno.

"Op op op koga to moje oči vide? Malu sa dugačkom jezičinom!?"

Jedan od njih se nacrtao ispred mene ne dozvoljavajući mi da prodjem.
Okej, pošteno sam se usrala. Njih petorica na mene samu. Mogu na mrtvo da me prebiju ako hoće. Imaju razloga, finale plus scena od prošlog vikenda...
Setila sam se kako me je tata učio u ovakvim situacijama da se ponašam. Ključno je da ne pokazujem strah.

"Makni se bre! Idem po sestru nemam vremena za ovo."

Mislila sam da će mi ovo proći, ali zamalo. Zaobišla sam prvog lika kada sam osetila da me neko jako povukao za rame i vratio nazad. Toliko jako da me je usput okrenuo ga 180°. Našla sam se oči u oči sa Dušanom.

"Sad nisi toliko pričljiva?"

Skinula sam njegovu ruku sa mog ramena.

"Ostavi me majmune!"

"Ne ne ne tako lako!"
Stegao mi je nadlaktice sa obe svoje šake. Koliko je jako stegao mislim da će mi ostati modrice. Ovo je momenat kad sam se pomirila sa činjenicom da ću dobiti batine.
Oči su mi zasuzile zbog straha.

"Platićeš mi... i za finale i za udarac... Imaš sreće što ne udaram žene. Ali nisam ti zaboravio..."

Skinuli su mi ranac sa ledja i pretražili ga. Našli su novčanik ali nisu uzeli pare.

"Ovo nije pljačka već samo mali prijateljski savet... Ne staj nam na put više!"

Izvadili su moj svetlo plavi notes. U njega beležim svoje misli. Nije dnevnik, već kao neka svaštara. Kad god me nešto muči ili sam srećna to pretvorim u poeziju ili esejčić. Ne volim to da delim sa ostalima jer se bojim kritike.

"Ostavi to!" Otrgla sam se iz njegovih ruku s
da im uzmem.

"Polako!" Digao je ruku u vazduh kako ne bih mogla da ga dohvatim.
Bacili su mi ranac na pod.

"Ništa zanimljivo..."

"Nadam se da smo jasni bili? Vidimo se sutra na utakmici... A možda i ne..."

Dušan mi se uneo u facu i namignuo. U sledećoj sekudni me je gurnuo snažno. Da stvar bude još gora, njegov drug je postavio nogu iza mene. Dobro sam se prosula. Razdrljala sam šake i malo bradu. Nezgodno sam se dočekala, tako da me i levi zglob boli. Nisam imala snage da ustanem. Samo sam ih gledala kako odlaze.

"Ovo ću ja da zadržim!" Mahao mi je mojim notesom. Iskreno više bih volela da su mi uzeli pare a ostavili sveščicu.

Ostala sam tu na betonu sama. Prošao je adrenalin i emocije su podivljale. Plakala sam kao kiša.
Ne znam ni koliko je vremena prošlo, ali sam se pribrala i otišla po Janu.
Ona i roditelji njene drugarice su me upitno gledali. Prodala sam im priču da sam pala.
Pa i jesam, tako da to nije tolika laž. Jedino ne zbog svoje trapavosti nego zbog nekoliko neodgojenih budala.
I moji roditelji su zagrizli priču da sam smotana.
Odjurila sam u sobu i nisam izlazila iz nje.
Tu noć sam se pošteno isplakala u tuš kabini.