RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XXVI

Mrak... najcrnji i najgušći za koji znam. Ne znam gde sam, a ne znam ni odakle takva tmina, crna poput crne tinte i gusta kao testo. Plaši me to crnilo oko mene.

Gde sam i otkuda tu, pitam se dok pokušavam pružiti ruke kako bih opipala prostor u koji želim kročiti ili iz koga želim izaći. Ne uspevam da ih nateram na pokret, pomeram ih u glavi, ali one ostaju pružene niz moje telo. Osećam svoje telo... Čini mi se da je vezano za nešto iako nemam osećaj da me vezuju lanci ili užad. Osećam samo podlogu koja mi ne dozvoljava da se otkačim od nje. Pokušavam da pokrenem noge, ali ni one me ne slušaju, pomiču se samo prsti... onako bolno, kao u tesnoj cipeli. Nastavljam da tražim izlaz, ali odvojeno od tela. Mislima koje se haotično roje u mojoj, nekako, tonama teškoj glavi pokušavam da pokrenem neposlušno telo i pronađem izlaz.

Čujem glasove, čujem smeh... i tiho brujanje neke mašine. Čujem svoje srce, kuca... Pokušavam dozvati te glasove, ali iz mojih usta ne izlaze reči. Nastavljam da tumaram u mraku. Naći ću ja taj izlaz! Ne pronalazim ga i shvatam... Mrak je u mojim očima.

Šta mi se dogodilo?! Da li sam oslepela?!, panično pitam svoj um u koji nagrću slike bez reda... Plava reka, čempresi pored puta, zelena polja... devojčica... par zlaćanih očiju... Osećam vrelinu i kapi znoja koje mi se nakupljaju između dojki, a žedna sam, užasno žedna. Suve usne su mi ispucale, a jezik mi bridi od nečega što mi se nalazi u ustima. To nešto skoro da mi dodiruje resicu. Na tren zamišljam hladnu svežinu vode kako mi klizi niz grlo, utoljeva mi žeđ i ublažava i prisutni osećaj gladi. Želim još, ali niko ne čuje moj vapaj. Plači!, naređujem sebi, možda će neko videti tvoje suze. Ne uspevam da zaplačem... možda sam dehidrirala u tom strašnom mraku. Stiskam očne kapke, snažno ih stiskam, pokušavajući da iscedim suze. Napinjem sve mišiće, pokušavam... a onda čujem glas u svojoj glavi: Nema suza, sve si ih isplakala.

Zbog čega ili koga sam ih isplakala?, pitam nakon nekoliko trenutaka razmišljanja. Ne sećam se! Odgovori mi!, podviknem tom glasu koji mi je ubacio bubu u uho i pobegao kao dete uhvaćeno u šteti.

To ti ja ne mogu reći, ponovo ga čujem. Moraš sama da otkriješ, govori mi, provirujući iza nekog ćoška, sakriven u mojoj svesti. Ali prvo moraš da se probudiš!

Budna sam! Vidiš da sam budna!

Nisi, u komi si! Moraš da se... Gubim ga, beži... Ne čujem ga više, od dolazećih zvukova koji su mi sve bliže.

U komi sam!, vrišti sve u meni dok se napinjem iz petnih žila da prepoznam zvuk koji mi se približava. Bat koraka... Neko mi je prišao. Primamljiv miris golica mi nozdrve, prepoznajem i njega... ali ne znam kome pripada. Čujem šapat, nežan, umilan, smiruje me i teši, osećam to, ali... ne razabiram reči. Želim da se pomerim, da otvorim oči. Ne uspevam. Osećam dodire. Neko me je poljubio u obraz, a potom neko drugi pomilovao po drugom... Prepoznajem te dodire, dragi su mi, najdraži, ali ne znam kome pripadaju.

Tišina... i mrak u mojim očima, i zvuk odlazećih koraka. Neee!, čujem sopstveni krik. Obuzima me očaj i tera moje srce na galop, čujem ga kako tuče glasnoćom stotine stopala slonovskog krda u stampedu, u ritmu tih koraka koji odlaze od mene. I sve što su oni tiši, moje srce je glasnije! Doziva, tog ko odlazi, meni najdražeg ili najdražih... bila su dva dodira. Ostani! Ne ostavljaj me!, pokušavam dozvati, ali reči ne silaze sa mojih usana.

I sve utihnu sem mog srca, a utihnuće i ono... kada pukne.

Puca!

Jeziva bol prožima mi grudi. Pred tom boli povlači se mrak iz mojih očiju i u njih prodire svetlost. Nije to svetlost zore ni sunčanog dana, nije ni svetlost lampe ni mesečine, nijedna meni znana. Beličasta je, samo jedan snop... Ulazi mi u telo, kroz zenice, gaseći bol u grudima. Očaravajuća je i spanosna. Prodire sve dublje i obuzima me celu, a onda izlazi iz mog tela obasjavajući geometrijski tačan pravolinijski put kojim bi trebalo da krenem... ka izlazu, iz mraka koga se jezivo plašim. Osećam kako me vodi, daleko... tamo gde ću biti samo vlat trave u beskrajnom polju, gde sem Boga niko drugi kročio nije. Konačno pokrećem noge i krećem tim putem obasjanim beličastom svetlošću. Korak mi je lak i čini me srećnom. Izaći ću iz mraka. Radujem se, ali... Da li je to pravi put?! Osvrćem se... kako bih bila sigurna da ne grešim. Daleko iza mene stoji muškarac sa detetom u naručju. Nešto mi govori. Čujem ga i razabiram reči: Zita... vrati se!