RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje VI

Srebrnasta mesečina i nebo posuto zvezdama bojili su mističnošću rane časove letnje noći, a mukla tišina u Raulovom automobilu odnos dvoje supružnika. I oni su bili baš poput tih zvezda - ista galaksija, isto parče neba, a daleki, udaljeni jedno od drugoga svetlosnim godinama. To ćutanje među njima bila je ta nepremostiva razdaljina... i jedno i drugo samo u svojoj orbiti, ogrnuti svetlošću i tamom sopstvenog života. Tame je bivalo sve više, a svetlosti sve manje, lagano je nestajala, gasila se...

Šta se desi kada se zvezda ugasi, kada prestane da sija... umire li tada? Zna li iko gde je groblje umrlih zvezda? Jesu li bar tamo jedna pored druge, jednake u smrti, povezane bolom nestajanja? Da li je neuzvraćena ljubav najbolnija među njima?

Tišina i bol... jedine prečice u njihovoj razdaljini... Ćutanjem su potirali sve što ih je ranije povezivalo, uprkos onome što ih je zauvek vezalo. Sa svakim pređenim metrom klizili su u neizvesnost sledećeg dana, onog koji će iznedriti noć čiji su minuti hrlili u nepovrat.

U razarajućoj tišini stigli su pred vrata svoje kuće, Zita sa raštrkanim mislima koje nije uspevala sakupiti i povezati koliko god se trudila, Raul sa nesnosim pritiskom u grudima i još većom odlučnošću da sprovede u delo ono što je naumio.

***

Kada je ugasio motor automobila, razmišljao je nekoliko trenutaka da li da samo izađe iz auta i ode u kuću. Nisu mu to dozvolila osećanja prema Tili, nije želeo da je još jednom probudi i uznemiri iz bilo kog razloga.

- Ja ću poneti nosiljku - rekao je tiho, ali odlučno, i brzo izašao iz auta ne dajući supruzi vremena da negoduje.

Kada je otvorio zadnja vrata i uzeo dete, Zita je još nekoliko trenutaka ostala da sedi, ukočenog i tela i pogleda. Ponovo je uspeo da je zbuni, s obzirom da joj nije pritekao u pomoć kada su polazili nije očekivala ni da će to sada učiniti jer Raul nije bio od onih koji lako menjaju odluke i ponašanje, pa makar bilo i na njegovu štetu.

Uzdahnula je i izašla iz automobila osmotrivši kuću obavijenu noćnom tminom. Prizemna građevina u obliku slova P, zaogrnuta mesečinom i obavijena tišinom koju su remetili samo zrikavci i bat Raulovih koraka, izgledala je sablasno... Novi grč skupio joj je želudac. Sve je bilo tako čudno. Kada ju je Enco vraćao kući, na parkingu bi je čekala Dolores, preuzimala bi Tilu i nosila je pravo kod oca. Tek nakon sat vremena, nekada i više, donela bi je njoj u sobu. Sada je sve bilo drugačije... počev od Raulovog dolaska. Dete nije ni pogledao, a izgleda da ni u kući nije bilo nikoga. Nervozno je zagladila kosu i s težinom u nogama krenula za mužem i detetom, predosećajući da te vidljive promene nisu jedine. Gledajući u Raulova leđa odlučila je da se drži svog odbojnog stava jer jedino kada ga iznervira, a to ga je nerviralo, pokazivao je još neko osećanje sem potpune indiferentnosti prema njoj.

Raul je otključao kuću osluškujući korake iza sebe, a potom se ne paleći svetlo uputio u spavaću sobu gde su spavale Zita i Tila. Sporim korakom uspeo se uz stepenište od nekoliko širokih podesta. Mesečina koja se provlačila kroz svetlarnik padala je ukoso, praveći senke na zidovima. Poigravale su... kao i teskoba u njemu. Samo, igra senki ličila je na finu harmoniju titraja za razliku od poigravanja njegovog srca koje je radilo potpuno van svakog ritma.

Kada je ušao u sobu, spustio je nosiljku na krevet, a potom upalio lampu u suprotnom uglu. Slaba toplo-žuta svetlost obojila je prostor. Zita se pojavila na vratima i na tren zastala, kratko pogledavši ga, ali bilo je dovoljno da u njenom pogledu pročita... Šta?! Izraz u njenom oku bio mu je i blizak i stran u isto vreme, poznat a opet nekako drugačiji... Iza njega se krila neka čudna mešavina ekspresija - transmisija njenog trenutnog psihičkog stanja - mogao se zakleti da je na trenutak pročitao zbunjenost... zebnju... i nešto što je moglo ličiti i na strah.