RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje III

Utonuo u sećanja pokušavao je da sakupi raštrkane misli, svestan uzaludnosti vraćanja u prošlost. Čak i kada bi bilo moguće vratiti vreme, znao je, duboko u sebi, da bi opet učinio isto jer u životu postoje trenuci koje jednostavno nije moguće ni izbeći ni kontrolisati - oni kontrolišu tebe. Možda je to ono što zovu sudbina... Sve više je verovao u to iako nikada nije bio pobornik takvog verovanja - da ona zaista i postoji - smatrao je da čovek sam sebi trasira životne puteve. U suštini to i jeste istina, samo... njegov životni put sem njega trasirala je i Zita, a on ništa nije činio da je spreči u tome. U njenoj blizini gubio je i kompas i kontrolu i od momenta kada ju je prvi put video, ona je bila ta koja je menjala njegove životne staze, njegove misli i osećanja. Ali, nažalost, ne samo njegove.

Tvrdoglava, bandoglava i uporna u svojim zamislima i postupcima menjala je sve čega bi se dotakla, naravno u svoju korist, sve sem sebe. Drugi su je videli kao razmaženu, nezrelu i hirovitu osobu, što je, uostalom, i pokazivala svojim postupcima, a jedino on nije verovao u to jer je njegov mozak razmišljao prirodnjački - za sve na ovom svetu postoji zašto i zato jer život je uzročno-posledični niz. Trudio se da dokuči uzrok takvom Zitinom ponašanju, gledajući joj kroz prste, ali... umore se i prsti od stalnog gledanja kroz njih. Malo-pomalo tanjilo se njegovo strpljenje cureći, konstantno, poput peska iz peščanog sata. Okretao je on peščanik bezbroj puta - čim bi bio pri kraju, on bi ga okrenuo - ne dozvoljavajući da iscuri svako zrnce strpljenja, ali pesak je svakog narednog puta cureo sve brže i brže... Iz dana u dan sve više je gubio nerve i menjao percepciju svojih razmišljanja - počeo je verovati da možda i postoji ta sudbina, to nešto što vodi čoveka i mimo njegove volje i mimo njegovih opredeljenja, jer drugo objašnjenje nije imao. U stvari... imao je, ali je jedno zašto do dana današnjeg ostalo bez odgovora.

Oslušnuo je. Učinilo mu se da čuje korake. Želeo je da ih čuje, ali ne... to samo zvecka hvatač vetra okačen na tremu. Protrljao je, od nervoze, nabrekle žile na vratu - i sam sebi je ličio na jednoga... A vetar se ne dâ uhvatiti, zar ne?! Uzdahnuo je i isključio kompjuter - neće moći da nastavi sa radom. Blokirali su ga nemiri koji su se ponovo povampirili i množili poput komaraca u močvari.

Isuse Hriste, postao je zavisnik! Zavisnik o otrovu koji mu sistemski uništava život. Nedostaje mu je ponor u koji se pretvorio odnos njega i njegove supruge. Nedostaje mu je ona, čak i mučna tišina između njih, tišina koja se preobrazila u zaglušujuću buku ćutanja, praznina i izbegavanje, ono na šta se sveo njihov brak. Ponovo je otišla kod svojih i odvela i dete... Tamo je već 20 dana. Namerno to radi jer zna koliko mu znači Tila. Kada se vrati, biće gora nego što je otišla, a samo je pitanje dana kada će to i odbiti - povratak. Predosećao je da bi to moglo uskoro da se dogodi i pitao se šta ju je do sada sprečavalo u tome.

Iznenada je osetio mučninu i vrtoglavicu. Podigao je pogled i usmerio ga prema prozoru, kroz koji su se uvlačili pramenovi noćne tmine, kako bi savladao osećanje koje ga je obuzimalo sve češće u poslednje vreme, osećanje bespomoćnosti i bezizlaznosti, isto ono koje je osetio po prvi put onda kada je video svoju majku kako se trza u samrtnom ropcu dok joj uže o koje se okačila oduzima poslednje sekunde života.

Ne!, odjeknulo je u njemu poput eha. Ne, ne sme to dozvoliti, ikada više!

Oštar bol zgrčio mu je želudac. Zapulsirale su mu slepoočnice, a u ušima porastao pritisak. Znao je da je to prethodnica gnevu koji se gomilao već duže vreme i jeo ga iznutra, ostavljajući za sobom prazninu suroviju od Sonore*. Sada je pretio da pokulja van jer više nije mogao da ga obuzda, jer unutra, u njegovom biću, više nije bilo mesta gde bi ga mogao zatočiti i kontrolisati.

Posegao je za polupraznom čašom viskija i ostatak sadržine naiskap sasuo u grlo.

- Dođavola! - odjeknulo je praznom prostorijom tren pre nego što je prema zidu prekoputa zavitlao praznu čašu. Pogodila je u njegovu i Zitinu fotografiju, jedinu koja je ostala nakon onog dana u kome je spalila sve njihove zajedničke stvari. Verovatno bi se rešila i nje da je znala da postoji i da je ikada ušla u prostoriju u kojoj je spavao i radio. Čaša se rasprsla i u desetinama delića stakla rasula po podu. Njihova slika pala je za njom. Odjek njenog tupog udara o mermerni pod zario mu se u grudi. Osetio je bol, snažan i razarajući... kao i one večeri kada mu je rekla da ga ne voli i da ga je samo koristila kao mamac, kao varalicu, na koju je trebalo da se upeca leteća riba**.