RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XV

Raul se vratio do stola, žurno pokupio ključeve i Tiline stvari i još brže izleteo iz trpezarije. Ustrčao je uz stepenice da potraži Tesu i dete, nošen samo jednom mišlju da se što pre vrati kući. U predsoblju na spratu gotovo se sudario sa Tesom koja je u naručju nosila Tilu.

- Tesa, uzvini! Daj mi je, moramo nazad! - rekao je pružajući ruke prema kćeri.

- Zašto?! Šta se desilo?! - upitala je Tesa uplašeno, dajući mu dete. Preletela je pogledom preko Raulovog lica, bio je neobično bled. Belina je pobrisala njegovu tamnoputost, a u očima mu se čitala uznemirenost, u zenicama koje su promenile boju iz svetlo, svetlo smeđe u boju kakaa. - Raul, šta se desilo?! Da li se Ziti nešto dogodilo?! - ponovo je upitala, hitro prešavši ispred njega, ne dozvoljavajući mu da krene prema stepeništu.

- Ne, sve je u redu... zaboravio sam na nešto... - pokušao je da sakrije istinu. - Doći ću drugi dan kada i Magnus bude tu, a sada moram da idem - dodao je zaobilazeći je.

- Raul! - na prvom podestu zaustavio ga Tesin glas. - Otići ćeš da ne vidiš decu... i oni tebe?! - upitala je diplomatski jer nije želela da ga povredi rekavši mu da zna da je laže.

Stao je i ispustio tih uzdah koji niko drugi ne bi čuo, ali sestrino srce jeste. Ne uši, srce ga je čulo. Zalupalo je u grudima, možda samo za nekoliko nijansi sporijim ritmom nego što je tuklo Raulovo jer i u sopstvenim ustima osetila je ukus tog gorkog zalogaja koji njen brat nije mogao ni da proguta ni da ispljune. Ritam njegovog srca uznemirio je i devojčicu, čvršće ga zagrlila ručicama i uvukla glavu u prevoj očevog vrata, a zatim i zaplakala. Dečiji jecaji odzvanjali su Raulovim nemirom.

- Šta je bilo, leptiriću? - obratio se detetu, nežno i utešno, spuštajući usne u njegovu kosu. - Tu je tata, sve će biti dobro!

- Neće biti... ako se ne smiriš - izgovorila je Tesa što je mogla mirnije, hitro prešavši prostor između njih. Sišla je stepenik niže i ponovo bratu preprečila put. - Dete oseća tvoj nemir... Neću te pustiti da voziš u tom stanju šta god da je u pitanju.

Zatvorio je oči na tren. Tesa nije skidala pogled sa njegovog lica. - Raul...?!

- Moram kući... svom nemiru - izgovorio je sa gorčinom. - Ne brini, dovoljno sam zreo da se obuzdam i iskontrolišem... sada imam dete i moram da mislim na nju.

- Znam, srećice... Ne sumnjam u tebe, već u taj oroz koji i predugo stoji zapet... mogao bi da opali i smrtno pogodi i tebe, i Zitu, i dete, a onda... ne znam da li će biti moguće vratiti se na staro...

Raul je otvorio oči i pogledao u Tesu zamućenih zenica, mutila ih je bol koju je osećao u grudima, bol sa kojom se nosi sâm već duže od dve godine. Ta bol složena je i sastavljena iz više segmenata, satirao ga je svaki ponaosob i zajedno svi.

- Eh, Tes... taj oroz je davno opalio i razneo to staro koje pominješ... i nikada više neće biti što je bilo. Pokušavam da svom detetu omogućim koliko-toliko normalan život, ali... ne ide mi baš najbolje - priznao je.

- Raul... - Tesa je ispružila ruku i pomilovala bratov obraz, tražeći reči kojima ne bi zatvorila tek otškrinuta vrata njegove iskrenosti. Zabolele su je njegove reči, oporost u njegovom glasu, ukočeni mišići pod njenim dlanom i dve bistre krupne suze u Tilinim očima, konverzije boli i teskobe u Raulovoj duši. - Znam da znaš koliko te volim kao i to da bih bila u stanju da učinim sve za tebe i tvoju porodicu. Reci mi mogu li da pomognem... Pričaj sa mnom, molim te... tu sam da te slušam do jutra, i do narednog, i onog sledećeg...

- Znam - uzdahnuo je - ali ovo moram da razrešim sâm... sâm sam ga i zapetljao, upao u živi pesak gde me svaki naredni pokret povlačio sve dublje... Ne mogu da dozvolim da pored... Kruza... - u glasu mu se začula tuga - za sobom povučem i vas.