RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XVII

Nije uspeo da je zadrži. S užasom je gledao kako se stropoštava niz stepenice. Sve se odigralo samo za nekoliko sekundi - poletela je glavom nadole, a onda se velikom brzinom svozila niz ostatak stepenica do poslednjeg podesta. Sem nekoliko tupih udara nije se čulo ništa drugo.

Šokiran onim što se dogodilo nekoliko trenuta nije mogao da se pomeri s mesta na kome je stajao, a onda je mahnito strčao niz stepenište.

- Zita!... Zita! - počeo je dozivati, kleknuvši pored nje.

Uhvatio je za ruku, bila je mlitava i beživotna. Pogledao joj je u lice... sklopljene oči, modre usne, čelo orošeno znojem i žuto-siva boja njenih obraza bili su dovoljni da mu u dušu ušeta novi bolno-razarajući nemir, strah...

- Zita! - nastavio ju je dozivati, lupnuvši je nekoliko puta po obrazu. Nije reagovala.

Podvukao je ruku pod njenu glavu, u nameri da je podigne s poda, a onda je pod prstima osetio krv koja je počela izbijati između pramenova umršene kose. Konstatujući da ima povredu glave, odustao od namere da je pomeri, samo joj je iskrenuo glavu ustranu, plašeći se da bi joj se krv mogla slivati i u usta. Steglo ga u prsima, uprkos svemu, nije bio spreman čak ni na pomisao da bi moglo nešto da joj se dogodi. Bez premišljanja okrenuo je hitnu pomoć, moleći se da joj bude dobro i da Zitin pad ne izazove još veće probleme od onih u kojima je plivao do guše.

Pre nego što je stigla hitna, pozvao je Tesu.

- Raul... - javila se, u pozadini se čuo Tilin plač. Osetio je dodatnu bol, ali sada nije imao vremena da misli na sebe... u glavi su mu se vrtele Zitine nepovezane reči. Mučnina koju je osećao bila je poput predskazanja da se iza svega valja nešto mnogo strašnije i bolnije od toga kako se on oseća, a i da će uslediti i, još, nešto gore.

- Tesa, molim te, odmah zaključaj kapiju i ne izlazite napolje! - rekao je promuklo, gledajući kako se širi mrlja krv ispod Zitinog obraza. - Pozovi nekoga od radnika, u koga imaš najveće poverenje, da dođe i bude sa tobom i decom, i Magnusa, da se vrati najbrže što može.

- Isuse, Raul, šta se desilo?

- Samo me poslušaj, ne mogu sada da ti pričam! Molim te, poslušaj me! Javiću se kasnije! - skoro da je uzviknuo.

Osetio je čudan poriv da zaštiti sve ono što voli, jer Zitina uznemirenost i nepovezane reči, čak i njena ratobornost, za koju je ranije mislio da je čist inat, ukazivali su na nešto drugo, nešto što trenutno nije mogao dokučiti tako potrganih misli, a trgala ih je baš ona, žena koju očigledno nije poznavao. Shvatio je da ništa ne zna o njoj, čak ni ono što je mislio da zna.

***

Rastrzan brigama i mislima o događajima koje nije mogao povezati, u praznom bolničkom hodniku, nervozno je šetao od zida do zida čekajući da izađe bar neko iz prostorije u koju su uneli onesvešćenu Zitu, pogledajući svakog časa u leptir-vrata sa natpisom Hitna pomoć. U glavi su se smenjivale slike impresija svega što se desilo tog jutra. Više ni u šta nije bio siguran sem u činjenicu da se Ziti ukazuje pomoć i da će morati da dâ izjavu vezano za njeno stanje. Već mu je rečeno da je bolnica pozvala policiju, s obzirom na njene povrede. Isuse, šta da kaže kada ni sâm ne zna šta je istina! Pomislio je na Tilu i ledena jeza siđe mu niz leđa.

- Senjor Ignjasio...?

Misli mu prekinu nepoznat glas. Pred njim je stajao lekar. Iako je bez prestanka zurio u vrata odakle je došao, dolazak lekara ostao je neregistrovan jer sitno škripanje vrata i potmuli bat koraka nije mogao da nadjača huk uzavrelih misli u Raulovoj glavi. Trgao se. - Da? - izgovorio je glasom koji nije ličio na njegov, napuklim, teškim... koliko i taj dan.