RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XXV

U Raulovom uhu snažno je odzvanjalo svako slovo izgovorenog imena kao odbrojavane tempirne mine, a usijani trnci zarivali su mu se duboko u mozak poput oštrih parčića šrapnela. Nikada mu nije palo na pamet, i ništa nije vodilo ka tome, da iza svega (Isuse, čega?!) stoji Zitin stariji brat. To saznanje dalo je odgovor na neka usputna pitanja. Jedno od njih bilo je i ta neverovatna Zitina otuđenost od braće i njihova od nje.

- Aurelio?! - ponovio je, i dalje u neverici.

Kastiljo je pomerio poplavele usne kako bi nešto rekao, ali sa njih nije sišao nijedan glas, a potom se usredsredio na otapanje spasonosne tablete koju mu je Raul gurnuo pod jezik, otržući se košmarnom samrtnom polusnu u kome se još nalazio, od slika raskomadannih, razbucanih, unezverenih i toliko brzih da se od njih ništa nije dalo sastaviti, pa ni reč. Borio se sa gušenjem, iskolačenih očiju i razvodnjenog pogleda, dok su se zgrčeni mišići, gladni kiseonika, trzali nekontrolisano.

Raulu se na tren učini da je sa njim gotovo - slično je ispuštala dušu i njegova majka, tako iskolačenih očiju; a i njegov otac, grčevi su mu, isto tako, protresali telo. Nesrećnim slučajem gledao je i majku i oca dok su im samrtni klobuci ogrozdavali usta. Otac ga je tada uhvatio za ruku... I Francisko Kastiljo ga je uhvatio za ruku. Podsvesno je uporedio ta dva dodira - imali su nešto zajedničko. Stekao je utisak da su oba nosila poruku, nešto su njima želeli da mu kažu. To što mu je otac hteo reći ostalo je zauvek nerečeno jer ga je majka tada, kao dvanaestogodišnjaka, izvela iz sobe; ali duboko u njegovoj svesti ostao je urezan taj poslednji dodir očeve ruke. Nikada nije zaboravio njenu toplinu koja je gasnula velikom brzinom, pretvarajući se u hladnoću kamena, ni izostanak snage u tom poslednjem stisku. Stisak Franciskove ruke bio čvršći i zahtevniji, borbeniji... i bliži životu no smrti. Nije se predavao. Preživeće!

Raul pogleda u ruku koja mu je još stezala zglob, a potom u tamne zenice Franciska Kastilja. Gledale su ga sa strahom. Nije to bio strah od smrti, iako je on potka svim drugima, već od onoga zbog čega je lakše biti mrtav u grobu nego u životu, a čovek je mrtav u životu kada izgubi ono najvrednije što ima - decu. Samo tada pored njega život protiče kao pored nesahranjenog leša. Raul ga je prepoznao, kao otac, jer jedino je strah za dete veći od svih ostalih strahova. Ta paralela koja ih je povezivala povukla je Raulov sledeći potez. - Trebalo bi da sedneš - rekao je i poveo ga prema teget sofi u uglu.

Nakon nekoliko učinjenih koraka, Francisko je seo, a Raul je ostao stajati na pola metra razdaljine od njega. Ćutali su nekoliko trenutaka koji su se Raulu činili dužim od večnosti, a u stvari bili su onoliko dugi koliko je bilo potrebno da boja Franciskovih usana postane svetlija od boje sofe na kojoj je sedeo, odnosno da u starčeva pluća uđe dovoljno kiseonika kako bi se uspostavilo koliko-toliko ritmično disanje i kako bi povratio sposobnost govora.

- Raul... idi... odavde! - izgovorio je Francisko, teško izgovarajući. - Ovo moram... sâm da rešim...

- Moj odlazak neće sprečiti započeti proces, ali ti bi možda mogao, ako mi kažeš istinu. - Pogledao je u sat na ruci. Bližila se ponoć. - Do kliringa* ima dovoljno vremena da promeniš moju odluku, ukoliko mi pružiš dokaze kojima ćeš me ubediti da grešim. Pomenuo si Aurelija, počnimo od njega.

Kastiljo je nakratko zatvorio oči, gutajući nasuvo. Raul ga pažljivo posmatrao, uočavajući da se koleba između reći i ne reći. Gutanje knedli i celokupan izraz lica pokazivao je da starčeve misli žongliraju između daljeg ćutanja i iskakanja iz kaveza tajne. Duboko je uzdahnuo pre nego će progovoriti.

- Ja sam otac... kao i ti. Teško je... gledati u svoj drob... kako ga psi razvlače po prašini. Ti bi za Tilu učinio sve, isto tako, i ja sam spreman... za svoju decu uraditi isto, pa makar zbog toga goreo u paklu. Kakva god da su... moja su: moje meso... moja krv i... moja odgovornost sve dok dišem. Činio sam sve da im pomognem jer deca se vole i kada greše, i kada te razočaraju, i kada nisu ono što bi ti želeo da budu. Moja deca...