RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XXIV

Osećanja koja su ga nosila poput vihora bila su razarajuća. Vozio je kao sumanut, rastrzan svime što je saznao. Tek nakon više pređenih kilometara uspeo je da uspostavi ravnomerno disanje, a potom i da obuzda bes i počne trezveno da razmišlja. Postao je svestan gluposti koju čini - bezglavo ide mečki na rupu - ali, jednostavno to je bilo jače od njega. Više nije mogao da podnese, čak ni pomisao na to, da bi mogao osvanuti još jedan dan u neznanju u kome se nalazio dugi niz meseci.

Automobil je ostavio na nekoliko kilometara pre poseda Kastiljevih, sakriven u visokom šipražju, želeći da se neprimetno ušunja na imanje. U prilog mu je išlo i to što se noć već spuštala, ubrzano se provlačeći između stabala pored puta. Koristeći smanjenu vidljivost, krenuo je pešice, preko polja, u pravcu Primavere noseći sa sobom jedino svoj laptop. Dok se spuštao ka hacijendi, mir koji je prizivao, kako bi istrajao u svojoj nameri, razbijala je slika i dalje prisutna u njegovoj glavi - Zitina linija života koja se okitila oštrim uglovima dok je sa Tilom bio pored njenog kreveta. Čula ih je, ili osetila, i to joj je ubrzalo puls... Zašto? Zašto je reagovala tako, ležeći nemoćna u krevetu kao biljka, kada u životu pored njih nikada nije pokazala ništa više od samoživosti i samoljublja. Da li je mogla da čuje i ostale, one koji su brinuli o njoj? Da li je čula i nešto što nije trebalo, pa je skok njenog pulsa bio vapaj za pomoć? Kakav strah ju je otrgao od smrti i vratio među žive? Ta pitanja ga nisu nikako napuštala, sve vreme, oduzimajući mu snagu, ali on je nastavljao da korača skoro mehanički, pokušavajući da prizove svoju mentalnu snagu, znajući da će mu svaki njen delić biti potreban za ono što je naumio. Koračao je ujednačenim tempom i bez zastajkivanja sve dok se iza brežuljka, na otprilike 500 m ispred njega, nije ukazao krug svetlosti koji je u noći jasno ograničavao veliki kompleks građevina Primavere.

Stao je.

Kako bi umirio nervozu, udahnuo je nekoliko puta duboko, pogleda uperenog u dugi niz svetiljki poređanih uz kameni zid koji je opasivao glavnu kuću i sve pomoćne prostorije. Svetlost je obasjavala celo zdanje kao i pojas brisanog prostora koji je delio kamenu ogradu hacijende od kultivisanih polja koja su se prostirala svud unaokolo. Ako mu ranije nije bio jasan razlog postojanja tog uskog pojasa bez ičega, zasađenog samo engleskom travom, sada je savršeno dobro znao čemu služi - bio je to neki vid zaštitnog zida koji se lako mogao kontrolisati iz kuće, čak i najprostijim sistemom za praćenje.

Stisnuo je zube, pogleda uprtog ka gornjem spratu glavne kuće. Jedan takav sistem mogao je biti jedino tamo, pošto se u tom delu nalazila radna soba Franciska Kastilja. Poznajući ga, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da lično upravlja njime. Postojalo je mnogo načina kojima je to mogao sprovesti u delo, čak i kada nije bio kod kuće. Znači, tamo se nije moglo - goloruk se ne ide lavu u pećinu - ali... Raul tamo i nije ni želeo ići, njegov cilj bilo je drugo mesto.

Potcenili ste me, gospodo!, zaškrgutao je zubima, siguran u to da je policiji služio kao mamac, a svom tastu kao paravan za zataškavanje istine. Jedina nepoznanica bila mu je koliko su dugačke Kastiljeve ruke i koliko duboko je umešan u rad policije, na nivoima višim od lokalnog, jer njihovo prisustvo u bolnici moglo je dvostruko da se tumači - i u korist i na štetu Franciska Kastilja. Na vratu mu snažno zavibrira bilo, od besa, gorčine, razjarenosti koje je jedva savlađivao u sebi kako ne bi počinio neku ludost. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da potisne emocije i vrati mentalnu ravnotežu. Tek kada mu se disanje u potpunosti umirilo, preleteo je pogledom preko celog prostora ispred sebe, tražeći ciljanu tačku. Orijentacija u prostoru nikada mu nije predstavljala problem tako da je odmah uočio plavičasto svetlo koje se jedva naziralo u noći, iza glavne kuće i iza onog dobro osvetljenog pojasa.

Fiksirao je pogledom snop, ne tako jake, svetlosti koji je poput tankog šila prodirao u noćnu tminu, znajući da je to njegova jedina šansa da iz te noći izađe kao pobednik. U tom delu imanja, odmah na početku velike plantaže, nalazila se hidroforska kućica u kojoj je bilo smešteno nekoliko kompjuterizovanih mašina preko kojih se upravljalo sistemom za navodnjavanje. Sve je bilo digitalizovano, celokupan sistem, lično ga je on osmislio i sastavio, svaku komponentu. Znao je da se kućica dodatno ne obezbeđuje iz razloga što je bila relativno blizu zdanja, a i zbog digitalnog zaključavanja, i u tome je video svoj adut da nadigra mnogo jačeg od sebe.