RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XI

Zita je nekoliko trenutaka bila van vremena i prostora. Ako se Kruzu nešto dogodilo, nikada neće oprostiti sebi!

Kruz, Kruz... vrtelo joj se u glavi poput ciklona, razarajući joj misli. Krivicu koja je već danima pritiska sada je osećala kao teret težak tonama. Nikada nije smela da zaboravi šta joj je rekao kada su se videli poslednji put... a ona je opet sebe stavila ispred svega - šta ona može, a šta ne može...

Isuse, kartica!

Tri dana nije proveravala karticu. Ako joj Raul zabrani izlaske i oduzme telefon, više neće moći nikako da je proverava! Ta misao digla ju je ponovo na noge. Osetila je bol u tabanu jer se staklo koje je nagazila zarilo dublje u njega. Napravila je bolnu grimasu pogledavši u stopalo. Jednim potezom izvukla je krhotinu i tek tada postala svesna nereda u Raulovoj sobi. Parčići razbijene čaše i delovi polomljenog rama, rasuti po podu od tikovine, presijavali su pod jutarnjim zracima sunca koji su prodirali kroz prozor na istočnom zidu. Očigledno da je nešto saznao!, pomislila je uspaničeno. Uostalom, zar na to ne upućuje i njegovo ponašanje?!

Fotografija ispala iz polomljenog rama ležala je nedaleko od nje, licem okrenuta prema podu. Odšepala je do fotografije ne obraćajući pažnju na krvav trag koji je ostavljalo njeno povređeno stopalo. Podigla ju je i zadrhtala videvši sebe u Raulovom zagrljaju... Srećni i nasmejani... Nagrnula su sećanja koja je potiskivala u sebi... nije ih mogla zadržati.

***

Probudilo je kucanje na vratima, tačnije lupanje. Soba je bila u polumraku što je značilo da je dan već na izdisaju. To je bilo po peti put tog dana jer nije sišla ni na jedan obrok, a ni na časove. Istrpela je Rozarijino ribanje odmah po povratku u samostan i mogla se zakleti, po njenom pogledu, da joj je bilo drago što ju je ujela zmija. Sve više nije podnosila tu ženu i nije želela da se povinuje njenim naredbama, a i osećala se slabo i umorno, verovatno zbog seruma koji je dobila kao i zbog konstantnog stresa koji je preživljavala proteklih dana. Bolela ju je i noga u zglobu, tamo gde je zmija ugrizla.

Prevrnula je očima i pokrila se po glavi ne želeći da ustane. Ponovo se začulo kucanje, a potom i otvaranje vrata. Ljutito je sklonila pokrivač s glave, momentalno spremna na svađu sa osobom koja se usudila narušiti njenu privatnost jer ni u jednu sobu, bilo koje učenice, nije se smelo ulaziti bez dozvole, izuzev ako dotična osoba nije bila lično upravnica, a ona je ulazila uvek bez kucanja.

„Nisam dala dozvolu za ulazak..."

„Zita, ja sam", čula je Lorencu, pre nego što ju je ugledala.

„Pa šta ako si ti?!, upitala je nabusito, pogledavši je ledeno. Opet to njuškalo! „To ti ne daje za pravo da mi ulaziš u sobu bez poziva! Ako te je poslala Rozario, prenesi joj da neću ustati, imam pravo na poštedu, tri dana! Laku noć, Lorenca!", izgovorila je i ponovo se pokrila po glavi.

„Poslala me je Rozario, imaš posetu", mirno je rekla devojka. „Ako ne želiš da siđeš, preneću tvoju poruku."

„Posetu?!", upitala je Zita, po drugi put sklanjajući pokrivač s glave, a potom se uspravila u sedeći položaj kao da je dušek posut bodljama, vešto skrivajući strah koji je osetila. Isuse, nije valjda ponovo došao...?!

Mašila se za svoj telefon koji je stajao na noćnom ormariću, pored. Brzo ga je otključala i pogledala, nije bilo novih poruka. Poslednja je stigla pre tri dana, dan pre nego što se desio onaj nemili događaj pred samostanskom kapijom. Pogledala je u Lorencu. Ona je nešto govorila, videla je kako otvara usta, ali Zita je nije čula jer je u mislima bila u poslednjih mesec dana, u danima i satima koji su joj život okrenuli naglavačke. Sve je počelo sa SMS porukama koje su joj dolazile sa skrivenog broja.