RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje II

Zita se naježila od očevog glasa i u sebi otpočela molitvu da joj Bog da snage za ono što je nameravala jer njihov odnos više nije bio kao nekada. Nadala se da bi njen kec iz rukava mogla biti njegova vezanost za Tilu. Zaista je voleo svoju unuku i pokazivao da uživa u vremenu provedenom sa njom. Obožavala je i ona njega jer deca vole onoga ko im ugađaja.

Dolazila je na Primaveru, hacijendu na kojoj je rođena i odrasla, ali ne zato što je želela, već zato što nije imala gde drugde da ode... nije imala ni drugaricu, ni prijateljicu, ni sestru... Onda kada joj ćutanje ispuni svaki kutak duše, kada joj usamljenost zamagli pogled i pomuti razum, birala je manje od dva zla - biti sa NJIM, što je bilo gotovo jednako boraviti sa duhom čijeg si prisustva stalno svestan i čije te prisustvo užasava ili doći u roditeljski dom i svakog dana slušati jedno te isto, uglavnom pridike: da je sama izabrala, da je dobila što je zaslužila, da ih je obrukala, da je loša majka... Ipak, lakše je podnosila uvrede nego njegovo prisustvo i zato je dolazila na Primaveru sve učestalije. Vraćala se nazad, kući, tek kada je roditelji opomenu da se njen boravak odužio ili kada bi on iznebuha poslao Enca po nju i dete, tačnije po dete pošto je prema njoj bio u potpunosti indiferentan.

Hrabro je pogledala oca pravo u oči, njihov zakrvavljeni i nimalo prijatan izgled na tren su je vratili unazad, u veče kada se po prvi put suočila sa drugom stranom njegove naravi, onom koju nije do tada poznavala.

***

„Preterala si, senjorina!", viknula je Kandelarija Bazilio stojeći na kapiji Primavere, kako bi je sprečila da izađe iz kuće, unapred računajući da će biti odgurnuta. „Nikoga nisi pitala za izlazak, a pritom si obučena vrlo neprikladno! Vrati se u sobu!"

„Imam osamnaest godina i ne moram da pitam za dozvolu, ni Aurelio i Serđo je ne traže kako bi se videli sa svojim prijateljima. Skloni se!"

„Oni su već formirani ljudi, a ti si još dete!"

„Nisam dete! Kada ćete to, svi, više da primetite?!"

„Evo je, opet sa istom pričom! Tvrdiš jedno, a ponašaš se suprotno, razmaženo i nezrelo!"

„Nije tačno!", Zita je uzviknula, pogledavši je još jednim ubitačnim pogledom, nabirajući čelo i obrve, crne i tanke poput pijavica. „Samo pokušavam da nađem svoje mesto pod suncem!"

„Tačno je! Jedna zrela devojka koja drži do sebe nikada ne bi izašla u grad tako obučena!", nije odustajala Kandelarija. „Čini mi se da tražiš đavola!"

„Tu propoved drži svojim kćerima, a mene ostavi na miru! Skloni se!"

„Zita...", Kandelarijin glas je postao još ozbiljniji. „Pogledaj se... Izgledaš kao neko ko traži nevolju... Donja Himena nikada ne bi dozvolila da takva hodaš ni na hacijendi, a kamoli van nje! Ti znaš gde živiš i kako ovde prolaze i završavaju previše slobodne devojke..."

„Za tebe sam senjorita Kastiljo!", rekla je drsko, oglušujući se o dobronamerno upozorenje.

„Dete, urazumi se! Nećeš kročiti iza kapije dok se ne presvučeš i dok ne obavestiš roditelje o svom izlasku! Ako ti to ne učiniš, ja ću ih pozvati i ispričati im za sve - za tvoje nevaspitano i drsko ponašanje u njihovom odsustvu... i za odlaske sa imanja u sitne sate... i za krađu kola!", pripretila joj je Kandelarija, odupirući se devojčinom guranju, uvidevši da lepim rečima neće postići ništa.

„Matora veštice!", siktala je devojka u sebi. „Koliko puta je potrebno da ti kažem da gledaš svoja posla i ne izigravaš detektiva! I koliko puta treba da te podsetim da ti nisi neko koga bih morala da slušam!", nastavila je drsko. „Ti si samo neko koga moj otac plaća da bi nam kuvao! A kada smo kod toga, današnji ručak je ličio na masne splačine... Reći ću majci da se ne trudiš dovoljno kada oni nisu kod kuće!"