RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XXIII

Taksi koji je pozvala Lorenca stigao je za manje od pet minuta. Odmah po ulasku u vozilo Raul je saopštio vozaču da idu u Tole i time delimično razrešio misteriju kuda su se uputili - na jug. Pretpostavila je da idu u Ereru, odnosno u samostan, tamo gde je sve i počelo. I sama pomisao na to, da se ponovo sretne sa Rozario, toliko joj je bila mrska da je osećala potmulu mučninu, a po govoru tela bilo je očigledno da se ni Raul ne oseća bolje. Tokom vožnje jedino je bio raspoložen taksista. Zadovoljno se smeškao računajući koliko će da uzme za prevoz mladog bračnog para koji je, po svim prilikama, bio u svađi - mlada žena je gledala kroz prozor, muškarac se bavio detetom - ali to nije bio njegov problem.

U Toleu su iznajmili automobil, opet na Lorencino ime, i bez zadržavanja krenuli dalje, put juga. Raul je vozio i to prilično brzo, a ona je sedela pozadi sa Tilom pokušavajući da je umiri pošto je sa svakim pređenim kilometrom bivala sve nervoznija i sve plačljivija. Napetost i neizvesnost lebdeli su u vazduhu i Lorenca je počela osećati strah, a ulje na vatru dolivalo je ono što je Raul izjavio prilikom napuštanja Davida - da su svi, možda, u životnoj opasnosti. Sve vreme je razmišljala o tome: ko to svi i zašto? Nikako nije mogla da poveže misli, posebno iz razloga što su neprestano letele ka Ziti. Iako ona to nije želela, podsvesno je mislila o njoj, kao i o tome da li je ona prva žrtva toga čega se Raul plašio.

Zar se zbog vanbračnog deteta gubi glava? Ne, sigurno ne! Možda može da se izgubi nešto drugo - poštovanje, čast, brak - ali sigurno ne i život. Nešto mi je prećutao, donela je zaključak. Nešto mnogo gore i opasnije od vanbračnih izleta gospodina Kastilja. Pomno je razmišljala šta bi to moglo da bude i kakve veze to nešto ima sa njom.

Nakon dužeg Tilinog negodovanja i Lorencinih bezuspešnih pokušaja da je smiri, Raul je zaustavio automobil na prvom proširenju. Uzeo je dete i nakon nekoliko trenutaka ono se u potpunosti umirilo u njegovom naručju. Bilo je fascinantno sa koliko nežnosti se ophodio prema kćeri, a količina ljubavi između njih dvoje, koja je nedvosmisleno tekla dvosmerno, na devojku iz sirotišta delovala je poput magije - odškrinula je vrata njenog poverenja prema Raulu. Neki unutrašnji glas joj je govorio da on priča istinu i da treba da mu veruje, samo... u vazduhu je i dalje visilo pitanje: koju i čiju? Predosećaj joj je govorio da će zbog istine, kada ispliva, potonuti mnogi. Potopiće ih.

- Raul... - počela je oprezno,želeći da dozna da li će i ona biti među davljenicima, kao kolateralna šteta. Jednom joj se to dogodilo, dva puta bi bilo previše. - Ako sam pristala da ti pomognem, mada ne znam u čemu i kako; i ako smo sada u svemu tome zajedno, mislim da bi bilo pošteno da mi kažeš gde idemo i šta nameravaš... kao i ono što si mi prećutao.

- Što manje znaš, to bolje po tebe - kazao je tiho, vraćajući usnulu Tilu u njeno sedište.

- To isto rekao mi je i Kruz. Izgleda da je bio u pravu, samo... ne znam...

- Kada? - Raul joj preseče misao, odustajući od namere da ponovo pokrene automobil pre nego što čuje odgovor na svoje pitanje.

- Kada?! Kao da je to sada važno! - izgovorila je sa dozom negodovanja, iznervirana nemogućnošću da dođe do odgovora na pitanja koja su nju interesovala.

- Naravno da je važno!

- U redu, u redu! - pogledala ga je ljutito. - Ti ovde postavljaš pitanja!

- Lorenca, molim te... Kada ti je to rekao?

- One noći kada sam se iskrala iz samostana, kada me je odvezao na železničku stanicu - odgovorila je prisećajući se te noći.

Padala je jaka kiša... Pet dana su je čekali. Loše vreme je bila šansa da se neprimetno izvuče iz zdanja jer su u takvim prilikama aktivnosti učenica i sestara bile uglavnom ograničene na spremanje soba i učenje pošto, zbog jakih pljuskova i vetra, nije bilo moguće boraviti napolju.