RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XIX

Raul oseti sitno peckanje u očima. Višečasovno gledanje u ekran kompjutera uzimalo je danak. Opet je radio cele noći, ali još, ni nakon sedam noćiju pretrage, nije naišao ni na kakav trag iako je pretraživao sve, počev od verodostojnosti matičnog broja pa do broja zdravstvenog kartona ljudi čija imena su mu data u policiji. Nijedno ime, niti lice, nije mu bilo poznato. O nekima je lako dolazio do informacija - mesto stanovanja, zaposlenje, registarski broj automobila, broj telefona, krediti, računi u bankama - ali nisu imali dodirnih tačaka sa Zitom i Kruzom, bar ih on nije pronalazio, a za neke nije bilo nijedne informacije, kao da ne žive. Grupi bez ikakvih podataka pripadala su i lica koja su se potpisala kao svedoci na Zitinom i Kruzovom venčanom listu. To je i te kako povećalo Raulovu pozornost, a još više kada je u jednom trenutku proverio Zitine i Kruzove podatke. Ni o njima nije pronašao ništa, kao da ne postoje. To ga je odvelo korak dalje - da proveri svoje podatke. Za njegovo ime i matični broj, takođe, nije pronašao ništa. Očigledno, neko se jako potrudio da o njima ne bude dostupna nijedna informacija i to ga je jako uplašilo. Ko i zašto? Policija ili neko drugi, zbog istrage ili nečeg drugoga? Trudio se da trezveno razmišlja, ali u pojedinim momentima bilo je nemoguće ostati priseban.

Pogled mu odluta prema prozoru. Svitalo je. Nova zora bojila je purpurom nebo nad uspavanim gradom. Prvi jutarnji zraci svetlosti prodirali su kroz staklo rasterujući tamu praznog prostora u kome se nalazio. Osećao je njegovu prazninu, vrištala je u njemu, stvarajući mu teskobu u grudima.

Nakon višečasovnog ispitivanja u policiji, pristao je na sve što su tražili od njega jer drugi izlaz nije video. Jedan od zahteva bio je i preseljenje u David, zajedno sa Tilom. Tačnije, to je bila naredba - da stalno bude u Zitinoj blizini - kako ništa u njegovom ponašanju ne bi moglo ukazati na saradnju sa policijom.

Nepoznati grad, problemi i samoća...

Skoro da nije napuštao stan. Jedino je odlazio u obližnji market po neophodne namirnice, u bolnicu gde je ležala Zita i do parka u blizini, kako bi nakratko prošetao sa Tilom. U bolnici se sastajao i sa inspektorom Garsijom, svestan da ga nadziru i van bolničkog kruga. Nimalo nije sumnjao da iznajmljeni stan pripada policiji, kao ni u to da vlasnica stana, mlada gospođa Karmela, koja živi sprat niže, radi na istom slučaju. Njegovom zapažanju nije promaklo da je baš taj stan bio najbliže bolnici i sa najpovoljnijom cenom za iznajmljivanje, kao ni slučajni susreti sa Karmelom, kao ni njena fizička spremnost i pogled, hladan i nekako proračunat, kojim je snimala svakog ko joj se nalazio u vidokrugu.

Raul uzdahnu i na trenutak se predade strašnom umoru što vapi za snom a ne prihvata ga. Gorčina još jednog jutra bez izlaza razgonila je san, ali ne i pritajenu želju da što pre krene u bolnicu, nadajući se da bi baš taj dan mogao biti dan Zitinog buđenja.

Zita je već deset dana u izazvanoj komi pošto je to, po mišljenju lekara, bio jedini način da se, usporavanjem metabolizma mozga i inteziteta cerebralnog toka krvi, spreči kompresija na tkiva mozga izazvana krvarenjem, kao posledicom pada i udara glavom. U davidskoj bolnici ona je ponovo izgubila svest, a mesto edema onemogućilo je hirurški zahvat koji bi u tom slučaju mogao biti rizičan po život pacijenta. Potpisao je Zitino uvođenje u veštačku komu, bez obzira na strah (kako bi sve moglo da se završi), optužbe, pretnje i protivljenje njenih roditelja.

Gospodin Kastiljo mu je uputio otvorenu pretnju: „Krvi ću ti se napiti ukoliko se moja kći ne probudi, ili, kada se probudi, ako iz njenih usta čujem da si bilo čime doprineo njenom sadašnjen stanju!"

U momentu izricanja, tastova pretnja nije ga nimalo dotakla jer nadobudni i nepristupačni Francisko Kastiljo bio je poslednja osoba o čijim osećanjima je mislio tog trena. Mogao je čak, kao otac, i da ga razume iako mu je bila čudna ta, najednom, otvorena osetljivost po pitanju kćeri. Mada, on i nije tačno znao u kom odnosu je Zita sa svojim roditeljima. Odlazila je na Primaveru svakog puta kada bi se odnos između njih dvoje zategao do pucanja. Zbog njenog takvog ponašanja, pretpostavljao je da je podržavaju, ali s obzirom na činjenicu da mu se vraćala, zaključio je da im njen mogući status razvedene žene nikako nije odgovarao, a to je indirektno potvrdio i Raulov telefonski razgovor sa Franciskom.